Sanja na lečenje dolazi pod pritiskom roditelja u 22 godini. Na dan prijema u bolnicu Sanja je imala 32kg. Na odeljenje dolazi posle tri godine ambulantnog lečenja kod nutricioniste.
Problemi sa ishranom su počeli još u VII razredu, 9 godina pre prijema na odeljenje. Drugarica joj je rekla da je bucmasta, tada kada je imala 48kg (što je za nju idealna težina u pdnosu na visinu, oko 160cm). Ali ona je i sama to mislila i počela je sa izgladnjivanjem, trudila se da ne jede onoliko dugo koliko bi mogla da izdrži, a i kada bi jela to su bile jako male količine. Brzo je gubila na težini, ali kada su roditelji to primetili uspela je nekako da malo vrati izgubljene kiograme. U srednjoj školi ponovo počinje sa dijetom, tada je jela slatkiše ali minimalno, a druge namirnice jedva. Počela je i da vežba po sat-sat i po dnevno. Gubi na težini, gubi i menstruaciju, započinju lečenje na Internoj B klinici i biva upućena kod nutricioniste. Uspela je da uvede obroke, ali i dalje je održavala nisku težinu. Kada je sestra upisala fakultet, Sanja počinje da veruje da sestra ništa tamo ne jede po ceo dan pa onda i ona nije jela iz straha da ne pojeve više od sestre i ugoji se. Uopšte kopirala je sestru u tome, da li i koliko jede, čak zavirivala i u kantu za smeće da vidi šta je sestra pojela i sl. Gubi na težini, dolazi do 38kg, oseća se loše, po ustima joj se pojavljuju rane, slaba je i malaksala. Jede po ceo dan samo keks, oko 100gr keksa i mleko. Onda nastavlja samo sa tim da jede slatko, a u trećoj godini fakulteta, pošto ne može da prestane da jede slatko dolazi na ideju da počne da povraća kako bi mogla da održava težinu. Povraćala bi jednom dnevno i to samo uveče. Ceo dan ne bi jela, a onda bi se uveće najela slatkiša i povraćala bi. Po ceo dan bi razmišljala o hrani, samo o tome šta će i kada da jede i da povraća, povukla se, slabo se družila. Težina i dalje uporno pada i u jednom trenutku dolazi do 32 kilograma kada i biva primljena u bolnicu posle neuspešnog ambulantnog tretmana.
Posle nešto manje od dva meseca hospitalizacije biva otpuštena sa 40kg. Nastavlja da dobija ne težini postepeno, i izgledalo je da se lepo oporavlja, dolazi redovno na kontrole. Međutim, kada je dostigla 47, 900 uspaničila se i počinje po starom-redukcijom ishrane, povraćanjem i vežbanjem. U to vreme je i upoznala jednog dečka koji joj se dopao i sa kojim je počela da se viđa. Ipak, taj odnos je jako uplašio, u trenutku kada joj se činilo da veza dobija na intenzitetu, povlačila bi se pravila pauzu u viđanju sa njim. Istovremeno kod kuće situacija nije baš najbolja, roditelji u standardno lošim odnosima, otac često pije, mada nije nasilan, sa sestrom nije govorila, i sve je to doprinosilo pogoršanju njenog osnovnog stanja. Prestaje da jede, osećala bi užasan strah kada bi jela, posle obroka je imala strašan osećaj krivice, jako se plašila da se ne ugoji i sve tako u krug. Stalno je razmišljala o hrani i sve ju je to dosta opterećivalo. Ponovo biva hospitalizovana ovog puta sa 40,5kg kako bi se . Posle par nedelja hospitalizacije biva otpuštena sa nezntnim dobijanjem na težini. Posle tog otpusta, Sanja je povremeno dolazila na seanse koje smo zakazivale na nedelju dana, vremenom sve ređe i ređe. U međuvremenu je raskinula sa dečkom jer on nije mogao da razume stanje u kome se nalazi, a osim toga ona nije želela da ima seksualne odnose sa njim. Raskid ju je povredio i još više učvrstio njene strahove. Još više se oseća nesigurno, neželjeno, povlači se od ljudi i zatvara se u svoj svet koji podrazumeva samo prejedanje-slatkiši i sladoled u većim količinama posle čega bi usledilo nasilno povraćanje svakodnevno. Ipak, u međuvremenu uspeva da završi fakultet, za to vreme je čak radila u oblužnjoj prodavnici. Po završetku fakulteta uspeva da se zaposli. Na poslu se oseća nesigurno, kao da ništa ne zna, strahuje od šefova i njoj pretpostavljanih, ali ipak uspeva da obavlja svoj posao kako treba. Ljudi na poslu je prihvataju i ona se stalno pita zašto i kako mogu da je prihvate i vole čak, stalno traži greške u tome šta radi. Inače Sanja po ceo dan na poslu ništa ne jede, popije po dva soka iako oseća glad. Govori i veruje u to kako joj se svi dive kako može tako da ne jede i kako je mršava, mada misle da bi tregbalo malo da dobije na kilaži. S obzirom da na poslu po ceo dan ništa ne pojede, onda na putu do kuće pojede svašta, ide od pekare do pekare ili neke usputne prodavnice, kupuje i jede uglavnom pecivo ili slatkiše, i onda eventualno kada dođe kući pojede još nešto i povraća. Roditelji su znali za to pokušavali da je spreče, i kada bi se to dešavalo ona bi povraćala u podrumu, dvorištu i bilo gde.
Vikendom kada ne radi jede po ceo dan samo slatkiše, ponekad i po 1 kilogram, i onda naravno povraća. Ponekad joj se desi da ne može da povraća mada retko, i onda je jako nervozna, grize usne ili grebe ruke tako da ima rane po telu.
Poslednja hospitalizacija je bila kada S. više nije mogla da se nosi sa svojom bolešću i došla je samoinicijativno. Do tada je dolazila na povremene seanse, ali kako je i sama rekla nije ni htela da prestane da gladuje i povraća jer joj je to nešto značilo, pomagalo joj je na neki način da se oseća bolje i rasterećenije. Nije mogla ni da zamisli da prestane, a takođe ni da jede normalnu hranu. U bolnici je provela dva meseca, uspela je da uspostavi adekvatan režim ishrane, da je de raznoliku hranu a ne samo slatkiše i da redukuje nasilno povraćanje na 2x nedeljno. Postepeno vremenom je dostigla minimalu telesnu težinu koju uz redovan psihoterapijski tretman uspeva da održi.
U ovom primeru se radi o osobi koja boluje od hronične anoreksije nervoze bulimičnog tipa. Bolest je počela deset godina pre početka lečenja što je dug period koji ide u prilog hronicitetu. U takvim slučajevima značajno je ukoliko se postigne i redukcija nasilnog povraćanja, koliko toliko normalizuje ishrana i tt poveća do neke minimalne granice, tako da BMI(index telesne mase) ne bude manji od 18,5.