Perfekcionizam, kao težnju za savršenstvom, prvi put spominje Frojd. On govori o perfekcionističkim tendencijama kao obliku simptoma kod ljudi obolelih od opsesivnih neuroza kod kojih strogi, rigidni, super-ego nameće zahteve za superiornim postognućem i ponašanjem. Sama psihodinamska teorija ličnosti je perfekcionizam smatrala obeležjem abnormalnog ponašanja, tokom prve polovine prošlog veka. Dalje, na tragu Frojdove definicije, Hornaj opisuje perfekcionizam kao „tiraniju moranja“ koju obeležava nastojanje pojedinca da se uklopi u idealizovanu sliku o sebi. Branfan i Berger perfekcionizam smatraju oblikom opsesivno kompulsivnog poremećaja, dok Elis perfekcionističke tendencije opisuje kao iracionalna uverenja koja su u osnovi brojnih emocionalnih poremećaja. Prema ranim definicijama, bazična obeležja perfekcionizma čine disfunkcionalni stavovi i iracionalna uverenja prema kojima osoba mora biti u potpunosti kompetentna, inteligentna, uspešna, talentovana, primerena u svakom pogledu i aspektu života. Osnovni cilj i smisao života čine postignuća i uspesi, dok se nekompetentnost u ma kom aspektu smatra znakom neadekvatnosti i nevrednosti. Iracionalna uverenja se ogledaju u rigidnoj tendenciji ka postizanju nerealno visokih standarda, preteranoj generalizaciji neuspeha, selektivnoj usmerenosti na greške, izrazitoj samokritičnosti, te sklonosti ka dihotomom načinu razmišljanja prema kome se ishod neke aktivnosti meri terminima apsolutnog uspeha ili potpunog neuspeha. Ipak, perfekcionizam kao crta ličnosti se može smatrati i pozitivnom i negativnom. Dok neke ljude podstiče u ostvarivanju potencijala donoseći im uspeh, sreću i zadovoljstvo, drugima može da stvara probleme u svakodnevnom funkcionisanju dovodeći do osećanja nezadovoljstva, krivice i frustracije. Česta je karakteristika obolelih od različitih psihijatrijskih poremećaja, utiče na genezu samog poremećaja, tok i ishod lečenja.
Koncept perfekcionizma se kroz vreme menjao. Iako je inicijalno sagledan jednodimenzionalno, kasnije je etablirano multidimenzionalno gledište, čime je došlo i do promena u konceptualizaciji. Danas se perfekcionizam posmatra kao višedimenzionalni konstrukt, koji ima svoje i pozitivne i negativne karakteristike. Shodne tome, definisane su dve forme perfekcionizma: normalni (zdravi, adaptivni, pozitivni) i neurotični (nezdravi, maladaptivni, negativni) perfekcionizam, koje mogu biti povezane sa najrazličitijim pozitivnim ili negativnim ishodima. Slade i Owens su predložili dvoprocesni model perfekcionizma, koji je zasnovan na Skinerovoj teoriji potkrepljenja, pri čemu se ističe da posledice koje proizilaze iz određenog ponašanja mogu biti važnije od samog ponašanja per se. U okviru ovog modela, izdvajaju se pozitivni i negativni perfekcionizam, a ono što ih razlikuje je sama razlika između pozitivnog i negativnog potkrepljenja. Iz objektivne perspektivne, ponašanje osoba sa pozitivnim i negativnim perfekcionizmom može biti isto, ali kognitivni procesi, emocionalna stanja, ciljevi koji leže u njihovoj osnovi, su različiti. Samim tim, drugačije su i posledice ponašanja, u zavisnosti od toga da li su karakteristike perfekcionizma u funkciji ostvarenja uspeha ili izbegavanja neuspeha. Pozitivan perfekcionizam karakteriše prisustvo misli i ponašanja koje su usmerene na postizanje uspeha, tj pozitivno potkrepljenje. Pozitivni perfekcionisti su orijentisani ka aktivnostima i najčešće ostvaruju svoje ciljeve, a pozitivno potkrepljenje se ogleda u nagradama poput uspeha, samopoštovanja, osećaja satisfakcije, zadovoljstva, euforije, što vodi daljem postavljanju novih ciljeva i angažovanju u njihovoj realizaciji. Negativni perfekcionizam karakteriše negativno potkrepljenje, jer su u njegovoj osnovi misli i ponašanja koji su vođeni strahom od neuspeha i tendencijom za izbegavanjem njegovih posledica. Negativni perfekcionisti postavljaju sebi nerealno visoke standarde i ciljeve, koje i ako ostvare, reevaluiraju i podižu na viši nivo, pa shodno tome veoma retko doživljavaju zadovoljstvo nakon obavljenog posla smatrajući da je zadatak mogao biti obavljen brže i na bolji način.
Pokazano je da je pozitivni perfekcionizan povezan sa višim nivoom blagostanja i uživanjem u životu. Pozitivni perfekcionisti su optimističniji, fleksibilni, otvoreni ka novim rešenjima i mogućnostima, boljeg su raspoloženja, mogu da uživaju i raduju se uspesima i postignućima, za razliku od negativnih perfekcionista koje karakteriše suprotno. Perfekcionizam je često deo „porodičnog nasleđa“, gde roditelji sa perfekcionističkim crtama odgajaju dete sa istim ili izraženijim crtama perfekcionizma. Sam pefekcionizam je povezan i smatra se delom uzročnikom nekih od psihijatrijskih poremećaja. Osim što negativna emotivna valenca kod negativnih, neadaptiranih perfekcionista, sama po sebi može biti generator depresivnih simptoma i poremećaja, ona negativno utiče i na sam klinički tok depresije, prihvatanje i odnos prema lečenju pa samim tim i na ishod lečenja. Ove osobe su sklonije i „zapadanju” u anksiozna stanja zbog osećaja da nikada ne postižu u dovoljnoj meri, dovolno dobro i dovoljno brzo, mnogi imaju utisak i da im „izmiče vreme“, ili kao da „gube tlo pod nogama“, kada se situacije makar prividno „izmaknu kontroli“. Tendencija ka savršenstvu u svakom koraku ka cilju i potreba za permanentnim „držanjem konca u rukama“, te hiperkontrola, dodatno slabe energetske kapacitete organizma, troše više vremena nego što bi realno bilo potrebno za određeni zadatak, generišu osećaj frustracije, nedovoljnosti i neadekvatnosti, što sve vodi vremenom do pada samopoštovanja, samopouzdanja, i raspoloženja, pa osoba ulazi u začarani krug, iz koga je jedini izlaz korenita promena u strukturi ličnosti. Ove osoebe imaju veću sklonost ka ruminativnom misaonom toku i bihejvioralnoj inhibiciji, neretko se dešava da se „zalede, zakoče” i totalno inhibiraju. Ovo ih uglavnom dodatno uplaši, ali ciljevi se ne preispituju u smislu prilagođavanja okolnostima i mogućnostima, već se vrednuju kao ispravni i postavljaju se još veći.
Negativni perfekcionizam je najčešće deo opsesivno-kompulsivnog i srodnih poremećaja, poremećaja ishrane, kao i brojnih drugih. Kod poremećaja ishrane, kao eklatantnog primera na čiji nastanak ima ogroman uticaj negativni perfekcionizam, telesna masa nikada nije dovoljno niska, oboleli nikada ne izleda dovoljno mršavo, i dovoljno „dobro”, brojevi su im važniji od njih samih, a bez svesnosti o destruktivnosti i posledicama koje ovakvo ponašanje sa sobom nosi. Menadžerske bolesti, kao entiteti sadašnjice, takođe su uslovljene perfekcionističkim crtama i tendencijom da uvek može bolje, uvek može više i brže. Ovo sa sobom generiše visok nivo anksioznosti koja može, kod predisponiranih individua, da kulminira razvojem nekog od anksioznih poremećaja, poremećaja raspoloženja, poremećaja ishrane, i čak i da dovede do psihotičnog sloma u ekstemnim situacijama. No, ne zaboravimo uticaj na osovinu hipotalamus-hipofiza-nadbubreg i nivoe cirkulišućeg kortizola koji per se i udruženo sa drugim molekularnim mehanizmima dovodi do inflamacije koja vrlo lako i brzo prerasta u sistemsku neinfektivnu inflamaciju, sa razvojem različinih hroničnih nezaraznih bolesti kroz vreme (kardiovaskularne bolesti, gojaznost, metabolički sindrom, cerebrovaskularne bolesti, maligniteti i drugo). Pod kontinuiranim stresom, opada i sposobnost koncentracije, pa su češće i saobraćajne nezgode, slučajni zadesi, što opet produbljuje začarani krug užasa i patnje.
Da bi sprečili sve nabrojane posledice, ključno je prepoznati perfekcionizam u čemu pomaže edukacija i spoznaja o mogućnosti postojanja. Primarna terapija je psihoterapija. Ona pomaže osobama da ovladaju zdravim veštinama nošenja sa stresom, da nauče da postave realnije ciljeve i rokove, kao i redefinišu i preispitaju sebe, svoje istinske želje i težnje, jer ogromna je ratlika između onoga što osoba misli da želi i onoga što zaista želi. Bitno je naglasiti da je terapijski proces često dug, ali siguran i jedini način da se problem reši. Ukoliko je prisutna i klinički značajna psihijatrijska fenomenologija, može biti potrebe za korišćenjem farmakoterapije izvesno vreme. S tim u vezi, rešavanje ovog problema je multidisciplinarno, ali uvek i u osnovi u ordinaciji psihijatra i psihoterapeuta.
