064 122 3 122 info@drmarijadjurovic.rs

Imposter sindrom-Kako osećaj da ste prevarant može sprečiti napredak?

“No one can make you feel inferior without your consent.”

Eleanor Roosevelt

Sindrom prevaranta (varalice, impostera) je relativno česta pojava o kojoj se ne priča puno a zavređuje posebnu pažnju jer pogađa uglavnom osobe koje dobro funkcionišu i uspešne su u poslu a dominantno rade u sektoru zdravstva. Zbog mnogih potencijalno štetnih efekata ovog sindroma na ove pojedince, pored višestrukih povezanih komorbiditeta, uključujući depresiju, anksioznost i druge zdravstvene probleme, imperativ je dijagnostika i lečenje obolelih. 

Sindrom prevaranta je fenomen koji se opisuje kao sumnja u intelektualne kapacitete, lične veštine ili dostignuća a dominantno kod osoba sa inače visokim postignućima. Ove osobe ne mogu da internalizuju svoj uspeh i zato doživljavaju prožimajuće osećanje sumnje u sebe, anksioznost, depresiju i/ili bojazan da će biti razotkriveni kao prevaranti u svom poslu, uprkos proverljivim i objektivnim dokazima o uspehu. Termini „sindrom prevaranta/varalice“ i „fenomenprevaranta/varalice“ se koriste naizmenično, pri čemu se izrar fenomen sve češće koristi u novijoj literaturi.

Oboljenje su prvi put opisali 1978.godine lekari Suzan Imes i  Pauline Rose Clance. kao zapažanje među uspešnim ženama. Grupe koje se najčešće povezuju sa sindromom prevaranta obično se sastoje od pojedinaca sa visokim postignućima i izgledaju neproporcionalno preovlađujuće u akademskim krugovima, posebno u oblasti zdravstvene zaštite. Postoji poseban interes za proučavanje ovog fenomena u medicini, jer postoji uspostavljena veza između sindroma prevaranta i drugih poremećaja u ponašanju, uključujući burnout sindrom, depresiju, anksioznost i pogoršanje drugih zdravstvenih problema.

Identifikovano je šest odvojenih karakteristika koje su u različitom procentu prisutne kod obolelih: ciklus prevaranta, perfekcionizam, super-heroizam, atihifobija (strah od neuspeha), poricanje kompetencije i strah od uspeha.

Ciklus prevaranta: U suštini patognomonična karakteristika sindroma prevaranta, ciklus prevaranta, se javlja kada se oboleli pojedinci suočavaju sa zadatkom, preprekom, dužnosti ili drugim zadacima povezanim sa postignućem. Odgovor na potrebe zadatka se čini kroz prekomerenu pripremu ili odugovlačenje. Oni osećaju da moraju da rade više nego drugi da bi postigli isti cilj, a zbog ovoga ulažu mnogo više truda. Ako odugovlače, zadatak izvršavaju u „poslednjem trenutku“, zbog čega birnu da će biti razotkriveni kao prevaranti. Nakon završetka zadatka, postoji veoma kratko osećaj uspeha zbog nemogućnosti da internalizuju svoj uspeh. Ovo dalje dovodi do razvoja straha da su prevaranti, anksioznosti i još težeg izvršavanja narednog zadatka. 

Perfekcionizam: Opisuje se kao potreba da se bude najbolji, a ova kategorija predstavlja kontinuitet hiper-kompetitivnog i perfekcionističkog ponašanja koje se javlja kada praktično nedostižne standarde i ciljeve sami sebi nameću oboleli. Ovi nedostižni standardi konstantno generišu začarani krug pozitivne povratne sprege kod onih koji moraju da „budu najbolji“. Ovo dovodi do problema na poslu jer oboleli preterano generalizuje svaku potencijalnu grešku doživljajem da je nesposoban.

Super-heroji: Uobičajena komponenta ciklusa prevaranta, super-herojstvo je suštinski povezano sa potrebom da se bude najbolji. Često oboleli imaju tendenciju da se preterano pripremaju za zadatak. Centralna manifestacija je dakle preterana priprema, koja je sekundarna u odnosu na gore navedene nedostižne samonametnute standarde. 

Atihifobija (strah od neuspeha): Strah od neuspeha se manifestuje kada se osoba suočava sa zadacima u vezi sa postignućem koji su nametnuti spolja ili iznutra. Pri tome oboleli doživljavaju anksioznost, strah da će biti posramljeni i/ili poniženi ako ne uspeju ili urade lošije od drugih pretpostavljeni zadatak.

Poricanje kompentencija: Oboleli imaju tendenciju da negiraju svoje intelektualne sposobnosti, veštine, talente. Postoji stalna sklonost ka internalizovanju neuspeha iako oboleli sasvim dobro izvršava postavljene zadatke. 

Strah od uspeha: Predstavlja internalizaciju neuspeha koja kroz pozitivnu povratnu spregu stvara poteškoće u prepoznavanju i internalizaciji uspeha jer uspeh može dovesti do većih očekivanja od obolelog i samim tim povećati već prisutno samonametnuto opterećenje postignućima. 

Psihoterapija, Anoreskija, Bulimija

Etiologija

Kao samostalni sindrom, sindrom prevaranta može biti rezultat bilo koje od prethodno navedenih šest karakteristika, koje se sve odnose na narušene meta-kognitivne procese. Sindrom prevaranta se sve više prijavljuje i prepoznaje u akademskim i radnim okruženjima sa atmosferom „pod visokim pritiskom“. Može biti i manifestacija drugih komorbidnih poremećaja kao što su poremećaji raspoloženja i poremećaji ličnosti. Generalno, najrasprostranjeniji je među studentima medicine i zaposlenima u zdravstu. Značaj se ogleda i u tome što u mnogome narušava lični osećaj blagostanja i percepirani kvalitet života u govoro svim domenima. 

kliničkoj slici dominira osećaj da je oboleli prevarant, sumnja u svoje intelektualne kapacitete, nisko samopoštovanje, osećaj neadekvatnosti, strah od uspeha ali i od neuspeha (što stvara unutrašnji konflikt), poricanje ili neuspeh u internalizaciji ličnih kompentencija, priznanja, uspeha, dostignuća, povremeno uloga super-heroja, anksioznost, depresivnost, burnout sindrom, preterano poređenje sa osobama iz poslovnog okruženja, poremećaj ličnosti.

Psihoterapija
Masque à transformation Kwakwaka’wakw

Da bi se dijagnostikovao sindrom prevaranta, potrebna je temeljna anamneza, uključujući relevantno ispitivanje socijalnih, faktora okruženja i psiholoških faktora. Holistički pristup identifikovanju i razumevanju konstelacije faktora je ključan jer ne postoje standardizovani ili eksterno validirani dijagnostički kriterijumi. The Clance Imposter Phenomenon Scale je najčešće korišćeni dijagnostički alat; sastoji se od 20 pitanja na koje se daju odgovori gradirani prema Likertovoj skali. Takođe, važno je prepoznati potencijalne psihosomatske simptome kao posledicu ovog oboljenja. U okviru diferencijalne dijagnoze treba misli o anksioznim poremećajima, depresiji, burnout sindromu, posttraumatskom stresnom poremećaju, poremećajima ličnosti. 

Terapija

Lečenje i menadžment sindromom prevaranta varira od nivoa disfunkcionalnosti kod obolelog. Psihoterapija je terapija izbora! Pri tome se posebna pažnja obraća na samorefleksiju na metakognitivne procese, savetovanje, kognitivnu restrukturaciju uz dubinsku psihoterapiju u kasnijim fazama. Farmakoterapija se primenjuje za komorbidne psihijatrijske poremećaje i somatska oboljenja. 

Piše,

Milica Pantić, MD, PhD

Lekar na specijalizaciji iz dečje i adolescentne psihijatrije