064 122 3 122 info@drmarijadjurovic.rs

Supresija misli-fenomen belog medveda. Korisno ili ne?

„Svaka osoba koju sretneš vodi bitku o kojoj ništa ne znaš. Budi ljubazan. Uvek.“

Platon

Svako je nekada u životu imao trenutke kada je poželeo da ne misli o nečemu, o nekoj situaciji koja provocira emotivni bol, tugu, strah, stid, krivicu ili kakvo drugo neprijatno emotivno iskustvo. Ovo aktivno, svesno, voljno izbegavanje neželjenih mentalnih sadržaja se označava kao supresija misli. Nasuprot svesnom izbegavanju mentalnih sadržaja, stoji nesvesno, ono koje je Frojd opisao kao represija (potiskivanje), a koje predstavlja nesvesni mehanizam odbrane koji ima zadatak da zaštiti svesni deo mentalnog aparata od neprijatnih i nepodnošljivih sadržaja. Ipak, supresija misli može biti i kontraproduktivna, posebno ako kroz vreme postane dominantan mehanizam za kontrolu neprijatnih misli i regulisanja raspoloženja. 

Prve studije koje su se bavile fenomenom supresije misli su poznate kao eksperimenti sa zadatkom „belog medveda“. Naime, ispitanicima je davana instrukcija da tokom pet minuta ne misle na belog medveda, a ukoliko se to ipak dogodi, trebalo je da signaliziraju pomoću zvona. Drugoj grupi ispitanika je bilo dopušteno da slobodno misle o belom medvedu. Rezultati su pokazali da postoji paradoksni efekat namerne supresije misli. Svesni napori da se ne misli o određenom sadržaju dovode do povećane učestalosti javljanja upravo te neželjene misli. Ovo pojačano javljanje misli tokom pokušaja supresije se naziva „efekat inicijalng pojačanja“, dok se pojačano nadolaženje misli koje osoba pokušava da suprimira naziva „efekat naknadnog pojačanja“. Naučnik Vegner je 1994.godine pokušao da objasni paradoksne efekte supresije pomoću Teorije ironičnog procesa. Prema ovoj teoriji mentalna kontrola podrazumeva namerni, svesni proces, kojim se traže misli koje bi zamenile neželjene mentalne sadržaje, i ironični, kontrolišući, automatski proces koji je zadužen za traženje negativnih mentalnih sadržaja koji signaliziraju neuspeh supresije. Kontinuirano svesno odvraćanje od negativnih misli zahteva ulaganje ogromne količine energije i pojačano angažovanje kognitivnih resursa. Međutim, kada su kognitivni potencijali iz bilo kog razloga kompromitovani, slabi i sam proces supresije, pa prevagu odnose automatske misli. S tim u vezi, Teorija ironičnog procesa je poslužila za razumevanje najrazličitijih psihopatoloških fenomena koje u osnovi karakterišu intruzije – rekurentno i permanentno prodiranje neželjenih i neprijatnih misli u svesni deo mentalnog aparata sa konstantnim ulaganjem napora da se ovo izbegne. Postoje još dva razmatranja o mehanizmu koji je odgovoran za neuspeh supresije misli. Jedno tumačenje ističe značaj motivacije da se suzbiju neželjene misli. Tako se objašnjava da kroz vreme supresija misli slabi, kako slabi i motivacija. Ovime se sugeriše da oboleli od različitih psihijatrijskih poremećaja nisu podjednako motivisani za supresiju sa čime u vezi i jeste različit uspeh u samom procesu supresije misli kod različitih individua. Na primer, oboleli od opsesivno-kompulsivnog poremećaja ili posttraumatskog stresnog poremećaja su jako motivisani da suzbiju neprijatne misli koje im se nameću, dok oboleli od anksioznih poremećaja ili depresije, zbog „negovanja“ brige kao mehanizma izbegavanja i zbog opšteg amotivacionog sindroma, čine drugi kraj usled nemotivisanosti da suzbiju ometajuće misli. Drugo razmišljanje se odnosi na metakogniciju o neuspešnoj supresiji misli sa objašnjenjem da intruzivne misli same po sebi nisu problem,već je to način interpretacije tih misli (na primer, kod osoba koje negativno interpretiraju intruzivne misli one se uporno vraćaju i praćene su negativnim emocijama).

Psihoterapija, opsesivno-kompulzivni poremećaj,anksiozni poremećaji

Fenomen supresije misli predstavlja važan deo u okviru geneze brojnih psihijatrijskih poremećaja. Smatra se važnim faktorom u genezi i održavaju anksioznih poremećaja, opsesivno-kompulsivnog poremećaja, akutne reakcije na stres, posttraumatskog stresnog poremećaja, depresije, poremećaja ishrane. Istraživanja su pokazala da oboleli od navedenih poremećaja koriste supresiju pojačano, što vodi ka jačanju maladaptivnih kognitivnih sadržaja, sa neuspehom uklanjanja negativnih sadržaja iz svesti, i tako stvaranjem začaranog kruga koji sve više produbljuje sam poremećaj.

Imajući u vidu važnost fenomena supresije misli, konstruisan je i merni instrument koji je dobio naziv po napred pomenutom eksperimentu, Beli medved (White Bear Suppression Inventory, WBSI). Autori su pošli od pretpostavke da postoje individualne razlike u tenedenciji ka korišćenju supresije misli. S obzirom na to da se supresija misli pokazano dovodi u vezu sa brojnim psihijatrijskim poremećajima, ovaj instrument bi trebalo da identifikuje vulnerabilne pojedince koji imaju sklonost ka supresiji misli. Bitno je reći da supresiju misli često prate i ruminacije. Sklonost ka ruminativnom misaonom toku se može posmatrati kao konvergentni konstrukt, jer se ruminacije smatraju posledicom neuspele supresije, prekomerene supresije ili efekta naknadnog pojačanja. Ipak, neki autori ruminacije smatraju uzrokom supresije jer su same po sebi neprijatne, ometaju kognitivno funkcionisanje, pa osoba teži da ih suzbije. Takođe, uočena je korelacija fenomena supresije misli sa sistemima osetjivosti na potkrepljenje iz reformisane Grejove teorije osetljivosti na potkpreljenje. Najveće korelacije su pronađene sa BIS sistemom (sistem bihejvioralne inhibicije), Bežanjem i Blokiranjem što govori o tome da je hronična supresije misli strategija za izbegavanje ugrožavajućih iskustava, koja ima osnovu u biološkom sistemu zaštite od internalizovanih pretnji. Povišena sklonost ka supresiji misli predstavlja indikator crte vulnerabilnosti koji može da ukaže na početak nekog od psihijatrijskih poremećaja, ali i indikator je traga, ožiljka, rane od prethodnog iskustva, koji može biti naznaka uvoda u novu epizodu poremećaja.

Bitno je na vreme prepoznati fenomen supresije misli ali i potencijalno prisutne prateće fenomene u okviru kognitivnih distorzija, započeti pravovremenu terapiju i time uvek kada je to moguće prevenirati da se razvije poremećaj, a već postojeći lečiti što pre u cilju trajnog rešavanja problema, dakle, izlećenja. 

Piše,

Milica Pantić,MD, PhD

Child and adolescent psychiatry resident

SIMPI 2024.

SIMPI 2024.

11.aprila 2024.godine je održan „Drugi nacionalni simpozijum sa međunarodnim učešćem o poremećajima ishrane i gojaznosti “ u Beogradu, u hotelu M. 🥼Na simpozijumu su predstavljena aktuelna saznanja iz psihijatrije i drugih medicinskih grana. Predavanja su održali...