Depresija spada u afektivne poremećaje u čijoj kliničkoj slici dominira patološki sniženo raspoloženje. Drugi karakteristični simptomi depresivnog poremećaja su: stanje bezvoljnosti, bespomoćnosti, beznađa, mržnje prema sebi, snižena motivacija, sumorne, teške misli o besmislu života, kao i telesni poremećaji. Depresija se može javiti kao posebna mentalna bolest, ili kao simptom u sklopu različitih psihijatrijskih i telesnih bolesti. U lečenju depresivnog poremećaja koriste se lekovi koje zovemo antidepresivi, i koji se propisuju više decenija unazad. Depresivni poremećaj je uvek udružen sa neurohemijskim disbalansom u mozgu. Najpoznatiji mehanizam nastanka depresije je takozvana monoaminska teorija koja podrazumeva da nedostatak monoaminskih neurotransmitera noradrenalina i serotonina u mozgu stvaraju bazu za nastanak depresivnog poremećaja. Zahvaljujući ovoj teoriji razvijeni je veliki broj antidepresiva. Ima osoba koje imaju genetsku predispoziciju za izvesne neurohemijske poremećaje usled čega se javljaju simptomi depresije sve i kada ne postoji spoljašnji događaj kao pokretač. Međutim, nekada spoljašnje okolnosti, traumatična iskustva i drugo, pokrenu kaskadu događaja koja rezultira takvom neurohemijskom promenom koja posledično vodi do pojave simptoma depresije. Postoji više oblika kliničke depresije-blaga, srednje teška i teška. Kod blage do umerene depresije, zavisno od motivacije pacijenta, prva linija terapije je psihoterapija i/ili antidepresiv. U ovom slučaju možemo započeti lečenje psihoterapijom a potom procenjivati da li je potreban lek, koji i u kom trenutku. Međutim, kod pacijenata koji inicijalno nisu motivisani za psihoterapiju, a sveukupno funkcionisanje je narušeno, odlučujemo se za odgovarajući antidepresiv. Kod nekih oblika umerene i kod svake teške depresije, odmah se ordinira antidepresiv. U isto vreme sa ordiniranjem leka može da počne i psihoterapija. U svakom slučaju gde su simptomi jasno prisutni, narušavaju kvalitet funkcionisanja u ma kom segmentu života, ipak je potrebno započeti sa primenom psihofarmaka. Naravno, odluku o svemu ovome donosi samo stručnjak, psihijatar, ne farmaceut, prijatelj ili google.
Antidepresivi su se u brojnim kliničkim studijama i u praksi pokazali ne samo kao bezbedni, već i kao vrlo delotvorni u tretmanu depresivnog poremećaja. O tome da li je lek potreban ili ne, odluku donosi psihijatar, a nakon pregleda i sagledavanja sveukupnog zdravstvenog stanja i opšteg funkcionisanja pacijenta. S tim u vezi, kod svake dobro postavljene indikacije, lek može samo da pomogne. Nikako se ne savetuje da se antidepresivi uzimaju „na svoju ruku” i „po potrebi”, što je relativno čest primer u opštoj populaciji. Odluku o obustavi leka donosi psihijatar, na osnovu procene stanja pacijenta, i u dogovoru sa pacijentom, a u cilju izbegavanja eventualnih simptoma obustave lek. Suprotno mišljenju da antidepresivi menjaju ličnost, veoma je važno naglasiti da ovi lekovi uopšte nemaju taj potencijal. Antidepresivi redukuju depresivnu simptomatologiju, olakšavaju funkcionisanje pacijenta u celosti, čime popravljaju kvalitet života, i omogućavaju put za psihoterapijski rad koji je bitan deo terapijskog procesa. Drugim rečima razloga za strah nema. Važno je napomenuti da postoje naučni dokazi da dugotrajna nelečena depresija deluje deteriorativno na celokupnu moždanu strukturu ali i na psiho-fizičko funkcionisanje, tako da antidepresivi na neki način „čuvaju” mozak.
Jako je važno napomenuti da ni jedan čovek koji boluje od depresije ne može da se bori apsolutno sam. Podrška je veoma važna. Na prvom mestu podrška porodice, ali i podrška okoline, što je često problem kod ovih pacijenata zbog tendencije da se osamljuju, povlače, zatvaraju u sebe i ne dele mnogo toga. Oni teško odlaze i lekaru, pa je i u ovom kontekstu potrebna podrška i često inicijacija od drugih. Kod teško bolesnih, nekada je potreban i pojačan nadzor u kućnim uslovima, ili hospitalno zbrinjavanje.
Psihoterapija i farmakoterapija su podjednako važne metode lečenja depresivnih pacijenata. Uloga farmakoterapije je da redukuje simptome, na prvom mestu neraspoloženje, gubitak volje, nesanicu, gubitak apetita, a psihoterapija je važna jer pomaže pacijentu da radi na temama kao što su samopouzdanje, osećanje bespomoćnosti, krivica, stid, odnos prema sebi, drugima, osećanju neadekvatnosti koja su česta kod depresivnih pacijenata. Pacijenti koji se oslanjaju na lek uglavnom zaziru od psihoterapije koja može biti bolan proces, a i uglavnom je dugotrajan. Psihoterapija depresivnih pacijenata je veoma delikatna. Zato je važno dobro odabrati psihoterapeuta, poželjno je da bude psihijatar ili psiholog sa edukacijomm iz psihoterapije kao i kliničkim iskustvom. Važno je dobro se informisati pre nego što poverite svoje mentalno zdravlje nekome.
