064 122 3 122 info@drmarijadjurovic.rs

Poremećaji ličnosti

Sve je izgledalo i zvučalo nestvarno. Ništa nije bilo onakvo kakvo je zapravo bilo. To sam i želeo – da budem sam sa sobom u nekom drugom svetu, gde istina vara, a život može da se sakrije od sebe.

Eugene O,Neill, Dugo putovanje u noć

Frojd je dao jednu od prvih definicija ličnosti, označivši je kao složen, strukturalni i dinamički sistem koji obuhvata veći broj podsistema ili instanci. Prema Olportu, ličnost je organizacija onih psihofizičkih sistema unutar individue koji određuju njeno karakteristično ponašanje i našin mišljenja. Sveukupno posmatrano, ličnost karakteriše jedinstven i neponovljiv način na koji se osoba ponaša, opaža i tumači sebe, druge osobe, događaje i situacije. 

Razmišljanje o psihopatiji, kao odvojenom psihijatrijskom poremećaju, prvi je početkom 19.veka izneo francuski psihijatar Filip Pinel. On je radeći sa obolelima od psihijatrijskih bolesti i prekršiocima zakona, uočio da postoji „ludilo bez delirijuma“ ili „psihoza bez deluzija“. Time bi se moglo reći da je psihopata na granici između zdravlja i psihijatrijskog poremećaja. Ove osobe najčešće nemaju kognitivni deficit i veoma često su nadprosečnih intelektualnih sposobnosti. 

***

Poremećaji ličnosti se karakterišu dugotrajnim smetnjama u funkcionisanju u okviru različitih aspekata selfa i interpersonalnim odnosima, najmanje dve godine, a ispoljavaju se kroz neprilagođene/nefleksibilne obrazce mišljenja, emotivnih iskustava i/ili izražavanja i ponašanja. Poremećaj je povezan sa distresom i oštećenjem u ličnim, porodičnim, socijalnim, obrazovnim, profesionalnim ili drugim važnim aspektima funkcionisanja. Sinonimi za ovu grupu poremećaja su psihopatije, karakter neuroze, patološke ličnosti. Karakteristično je da se oboleli javljaju za pomoć u situacijama kada stres nadvlada njihove lične mehanizme odbrane. U ovom slučaju, odbrambeni mehanizmi su kompromis između neusklađenog, disharmoničnog funkcionisanja sa jedne strane i socijalnih normi i limita, kao i interpersonalnih relacija i zahteva sredine sa druge strane.  Karakteristična je i difuzija identiteta koja podrazumeva koegzistenciju kontradiktornih crta ličnosti, transtemporalne varijacije u viđenju sebe, nedostatak autentičnosti, poremećaj telesne sheme, osećaj praznine i etički relativizam. Navedeno se manifestuje kroz česte promene stavova, vrednosti i ciljeva osobe, izgubljenost i usamljenost, odsustvo istrajnosti u životnim ulogama, težnji ka pripadanju ekstremnim pokretima i ideologijama, uz doživljaj neautentičnosti pred drugima („kao da“ doživljaj). 

Poremećaji ličnosti predstavljaju kišobran za različite klničke subentitete. Zajedničko je za sve njih, u manjoj ili većoj meri, ponavljano, maladaptivno, nefleksibilno ponašanje, koje odstupa od očekivanog. Ovo ponašanje uključuje poremećaj emocija, nagona, volje i kognicije manifestovano kroz emocionalnu labilnost, patološki afekt, diskontrolu impulsa, snižen prag tolerancije na frustracije, paranoidnu ideaciju i druge forme poremećaja mišljenja. Često se naznake poremećaja zapažaju još u detinjstvu a posebno u adolescenciji. Ovo se oslikava kroz stil života jedne osobe u smislu njenog odnosa prema sebi i drugima koji je nefleksibilan i neprilagođen, što vodi u probleme predominantno u domenu radnog i socijalnog funkcionisanja. Psihodinamski, poremećaji ličnosti su ranije označavani takozvanim „psihopatskim, mračnim trijasom“ koji se odnosi na anstisocijalni poremećaj ličnosti kao subentitet: 

1. nemogućnost podnošenja unutrašnje napetosti sa kulminacijom po tipu reakcije kratkoga spoja

2. slab ego sa nefleksibilnim ponašanjem u različitim socijalnim situacijama

3. davanje prioriteta trenutnom zadovoljstvu nad trajnim. 

Poremećaj ličnosti, borderline, psihoterapija,

Etiologija poremećaja ličnosti je multifaktorijalna. Ulogu u genezi imaju genetički faktori nasleđivanjem izvesnih crta ličnosti. U okviru bioloških faktora je pokazan snižen nivo serotonina, trombocitne monoamino-oksidaze i endorfina, različite EEG promene, izostanak supresije kortizola u deksametazonskom supresivnom testu. Bitni su i različiti kulturološki i maturacioni faktori. Dok se prema psihoanalitičkoj teoriji goovri o zastoju u psihoseksualnom razvoju sa fiksacijom u određenim razvojnim stadijumima. Studije su pokazale i da traume u detinjstvu, različiti oblici zlostavljanja i zanemarivanje, razvod roditelja, imaju veliku ulogu u razvoju poremećaja ličnosti. 

Klasifikacija poremećaja ličnosti

Prema još uvek važećoj MKB-10 klasifikaciji, postoji devet definisanih subentiteta u okviru poremećaja ličnosti: paranoidni, shizoidni, antisocijalni, granični (emocionalno nestabilni), histrionični, opsesivno-kompulsivni, izbegavajući, i narcistički. Defeinše se i kategorija „drugi specifični poremećaji ličnosti“ u koju spadaju pasivno-agresivni, sadističko-mazohistički i depresivni poremećaj ličnosti. 

Američka, DSM klasifikacija, deli poremećaje ličnosti na tri klastera:

1. Klaster A (ekscentrici). Osnovna karakteristika je poremećaj u domenu kognitinvog funkcionisanja sa naglašenom paranoidnom kognitivnom obradom, čudnim govorom, i odnosom prema drugima. Dominantni mehanizmi odbrane su projekcija i fantazija.

2. Klaster B (dramatici). Kod ove grupe se javljaju impulsivnost, kriminogeno ponašanje, ideje veličine, ekstremna emocionalnost,depresija i somatizacija. Mehanizmi odbrane koji dominiraju kod ove kategorije su disocijacija, poništavanje, abreagovanje i spliting. 

3. Klaster C (strašljivci). Ovde dominira strah, separaciona anskioznost, potreba za kontrolom posebno u domenu socijalnih relacija. Mehanizmi odbrane su izolacija, pasivno agresivni model ponašanja. 

Dijagnostika

Oboleli od poremećaja ličnosti uglavnom nisu svesni svog ponašanja niti njegovog uticaja na ljude u okolini. Ove osobe traže psihijatrijsku pomoć zbog simptoma koju su nastali nakon ili u sadejstvu sa stresnom situacijom; zbog naraslog uvida u vođenje nezadovoljavajućeg života što stvara disstres i značajne teškoće u socijalnom i radnom funkcionisanju; ili pak na insistiranje drugih iz okruženja. 

Da bi se postavila dijagnoza, potrebno je da budu ispunjeni sledeći kriterijumi:

-Simptomi su prisutni duži vremenski period (najmanje dve godine) sa početkom od kasnog detinjstva ili rane adolescencije, nisu pristupačni korekciji, nisu posledica zloupotrebe alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci i nekog drugog psihijatirjskog poremećaja;

-Simptomi mogu uzrokovati značajan disstres ili negativne posledice u različitim oblastima života;

-Simptomi se manifestuju u najmanje dve od sledećih oblasti: kognicija (način gledanja na svet, stavovi i razmišljanje o sebi i drugima…); emocije (intenzitet i stepen emocionalnog reagovanja); interpersonalno funkcionisanje (odnosi i interpersonalne veštine). 

Poremećaj ličnosti, psihoterapija

Terapija

Ključna terapija poremećaja ličnosti je psihoterapija!

Psihoterapija poremećaja ličnosti je rekonstruktivna, zadire u duboke slojeve i radi na rekonstrukciji ličnosti (psihoanalitička primarno), a sa druge strane visoko strukturisana. Terapijski proces je najčešće dug, ali sa precizno definisanom strukturom i zahtevom za poštovanjem pravila funkcionisanja terapije. Osim psihoanalitičke terapije, primenjuju se i drugi psihoterapijski modaliteti poput dijalektičke bihejvioralne terapije. Sržna komponenta je rad na restrukturaciji i rekonstrukciji ličnosti, što vodi zadovoljnijem i ispunjenijem životu. Često je potrebna i farmakoterapija, posebno u situacijama izraženog stresa koje ove osobe često uvede i izvesna dekompenzatorna stanja poput depresije, manifestacije simptoma iz grupe anksioznih poremećaja, i nekada kratke psihotične epizode. 

Psihoterapija poremećaja ličnosti je odavno postala postmoderna prihvativši liberalni i idiosinkratski diskurs, i u potpunosti je okrenuta specifičnostima pojedinca (dakle, centrirana je na obolelog).