064 122 3 122 info@drmarijadjurovic.rs

”Anorexic voice” u anoreksiji nervozi-”bolest koja govori”

Hladno je

Čitave godine je hladno

I čini mi se da nema tog sunca koje bi moglo moje prste da ogreje

Niko me ne razume

Svesna sam da je to otuđeno poimanje sebe koje vodi u aroganciju

U iluziju boema

U samoću….

(Ožiljci na duši, Felur Delacour)

Anoreksija nervoza, kao najprepoznatljiviji predstavnik grupe poremećaja ishrane, se karakteriše izraženim strahom od hrane, odbijanjem hrane, patološkim strahom od dobijanja na telesnoj masi, sa sledstvenim izgladnjivanjem, brojnim kompenzatornim ponašanjima sa ciljem da se izgubi telesna masa i/ili da se održi nezdravo niska telesna masa čime je oboleloj osobi ugroženo i psihičko i somatsko stanje. Međutim, anoreksija nervoza je mnogo više od navedenoga…..

Anoreksični „glas“……??? Šta je to? Odakle dolazi? Šta govori?

U literaturi koja opisuje anoreksiju nervozu često se pominje pojam anoreksični glas. Na sličan način kao pseudo-halucinacije, anoreksični glas se percepira kao da dolazi iznutra (iz sopstvene glave, poput glasnih misli) pre nego kao glas koji dolazi spolja. Za razliku od uobičajnih misli, anoreksični glas se opisuje kao komentar od druge osobe u sopstvenoj glavi a koji govori o tome šta oboleli treba ili ne treba da jede, koliku telesnu masu treba da ima, kako oboleli treba da izgleda. Oboleli od anoreksije nervoze ovaj glas različito doživljavaju tokom bolesti. Nekada im daje „snagu“ i upornost da izdrže besomučno izgladnjivanje i/ili fizičko vežbanje, dok nekada isti glas biva doživljen kao frustracija i intrapsihički konflikt. U smislu konflikta posmatrano, može se bliže opisati kao interna borba dve ličnosti u jednoj osobi, one zdrave protiv one bolesne. Međutim, taj unutrašnji glas nije karakterisitčan samo za obolele od anoreksije nervoze, već se može sresti i u drugim nepsihotičnim poremećajima poput opsesivno-kompulsivnog poremećaja, posttraumatskog stresnog poremećaja, emocionalno nestabilnog poremećaja ličnosti. Ono što ih diferencira jeste sadžaj i sledstveno ponašanje, odnosno reakcija ličnosti. 

Kod anoreksije nervoze, taj glas se opisuje obično kao kritikujući, u vezi sa veličinom i oblikom tela, dajući na neki način oboleloj osobi „uputstva“ kako treba da se ponaša. S obzirom na tendenciju da perzistira tokom bolesti, veoma je važan faktor koji determiniše sam klinički tok. Karakteristika anoreksičnog glasa jeste da se javlja veoma rano po pojavi inicijalnih simptoma anoreksije nervoze. Kako bolest napreduje i oboleli sve više gubi na telesnoj masi i redukuje ishranu, tako se i sam glas „učvršćuje“ u svakodnevni i celodnevni misaoni tok dobijajući karakteristike opsesije-ruminacije. Glas govori opet i opet „debela si, ružna si, moraš da smršaš, ne smeš da jedeš…..“ dok oboleli polako kopni. Ovom internom hostilnom dijalogu, čini se, kao da nema kraja. Na samom početku, anoreksični glas se doživljava kao bezbedan, ali vremenom postaje dominantan, kritizirajući, osuđujući i preplavljujući. Život sa „njim“ postaje prava borba prožeta osećanjem usamljenosti. 

Istraživanja su pokazala da postoji verovatnoća da se anoreksični glas razvija kao posledica neadekvatnih ranih objektnih odnosa, potom usled čestih kažnjavanja i kritika tokom ranog razvojnog perioda koje su internalizovane. Različite vrste trauma doživljenih u detinjstvu su proučavane u vezi sa genezom poremećaja ishrane. Pokazano je da su fizičko, seksualno i emocionalno zlostavljanje u detinjstvu udruženi sa značajno većom učestalošću razvoja poremećaja ishrane tokom adolescentnog perioda. Naučnici tvrde da anoreksični glas predstavlja vrstu detačmenta (odvajanja) od događaja koji oslikavaju ranu traumu, postulirajući model trauma – disocijacija. Glas može da se razume i kao disocijacija od različitih aspekata sopstva. Pokazano je da intenzitet prisustva anoreksičnog glasa pozitivno korelira sa zlostavljanjem u detinjstvu a time i sa težim kliničkim tokom i ishodom bolesti, dok je emocionalno zlostavljanje najjače povezano sa poremećajem emocionalne regulacije i simptomima anoreksije nervoze. Negativni životni događaji u detinjstvu povećavaju senzitivnost na doživljaj odbacivanja i napuštanja, usled čega dolazi do poteškoća u uspostavljanju poverenja prema drugima. Da bi razumeli odnos između negativnih iskustava u detinjstvu i razvoja anoreksije nervoze, neki autori su razmatrali potencijlne posrednike kao što su disocijacija, anoksioznost i depresija, potom nesigurna vezanost i emocionalna disregulacija. Naime, poremećaji ishrane mogu imati različite funkcije. Mogu služiti potiskivanju preplavljujućih emocija koje su rezultat traumatskog iskustva ili mogu poslužiti kao modalitet regulisanja drugih emocija koje su proistekle iz traume per se, kao što su anksioznost i depresija. 

Međutim, da li se anoreksični glas i anoreksija nervoza mogu posmatrati i kao naličje psihoze?

Iako su simptomi sindroma atenuirane psihoze i udruženi klinički konstrukti visokog rizika konceptualizovani kao transdijagnostičke prediktivne karakteristike težine bolesti, podaci o njihovoj prevalenci izvan shizofrenog poremećaja, u kliničkoj praksi, su oskudni. S tim u vezi, studija iz 2020.godine, na 94 obolela adolescenta od poremećaja ishrane je pokazala incidencu od 84% u smislu postojanja simptoma atenuirane psihoze. Longitudinalne studije govore u prilog tome da poremećaji ishrane mogu da prethode shizofreniji, kao i da različita psihotična iskustva mogu da prethode poremećajima ishrane. 

Jačina anoreksičnog glasa je povezana sa intenzitetom negativnog ponašanja u vezi sa ishranom, većim otporom lečenju, nižim BMI (Body Mass Index). Osim toga, naglašava ambivalentan odnos koji oboleli ima u vezi sa bolešću i sa lečenjem. Oboleli ga opisuju kao doživljaj kao da im u glavi neko ili nešto govori da ne smeju da jedu, da su debeli, ružni, da moraju da izgube određeni broj kilograma, ali i da nikada nije dosta i da uvek treba izgubiti još i još i još. Postati nevidljiv… 

Budući da anoreksični glas kao jedinstven fenomen u okviru simptoma anoreksije nervoze, značajno narušava funkcionisanje oboleih i otežava klinički tok i ishod bolesti, potrebno je uvek ga ozbiljno shvatiti i tretirati. 

Osim psihijatrijskog farmakološkog portfolija, u okviru terapije zasnovane na dokazima razvile su se kognitivno-bijevioralne intervencije kao što su reevaluacija sadržaja koje glas „govori“ putem kognitivne modifikacije i bihejvioralnog eksperimenta; metakognitivni pristup glasu; vežbanje decentriranja od unutrašnjeg dijaloga. Primenjuju se i emocionalno fokusirana, dijalog terapija, kao i kompjuterizovani softver avatar koji putem visoko sofisticiranih specijalnih komandi i uz pomoć terapeutima, u okviru programa na računaru, „radi“ sa obolelima podstičući obolele na veći nivo nadmoći i kontrole nad negativnim, kritikujućim glasom u sebi. Ipak, ako su sve ovo tehnike koje pomažu obolelima da se nose sa glasom u sebi, nisu „opremljene alatima“ koji bi omogućili spoznaju uzroka a time i razrešenja. 

Psihodinamska psihoterapija, individualna analitička terapija i modaliteti psihoterapije izvedeni iz analize su i dalje moćno oružje za osvetljavanje uzroka problema a time i pravi put ka rešenju. 

Piše,

Milica Pantić, MD, PhD

Lekar na specijalizaciji iz dečje i adolescntne psihijatrija