Poremećaji u ishrani javljaju kod osoba koje se bave svim sportovima, ali je učestalost u pojedinim sportovima različita. Kao i u opštoj populaciji, poremećaji u ishrani u sportu češće se javljaju kod žena nego kod muškaraca. Pritisak da “vitak izgled” znači i lep i poželjan izgled, postoji i u sportskoj sredini. Poremećaji ishrane kod sportista su kompleksan fenomen i uključuju više faktora: genetske faktore, sociokultrološke faktore, faktore životne sredine, psihološke faktore (perfekcionizam, nisko samopoštovanje) i ponašajne faktore (dijetetski režim). Pored navedenih faktora koji su karakteristični za poremećaje ishrane uopšte, u sportskoj populaciji postoje i specifični faktori.
Faktori rizika za razvoj poremećaja ishrane kod sportista su:
· stereotip u vezi izgleda tela sportista;
· verovanje da će gubitak težine povećati brzinu i agilnost;
· potreba da se ispune estetski standardi;
· sportska odeća koja otkriva;
· očekivanja drugih-trener, roditelji, sudije, vršnjaci i saigrači;
· medijske slike elitnih i profesionalnih sportiska koji naglašavaju telesni izgled.
Sportisti oboleli od anoreksije imaju velike sličnosti sa drugim obolelim u smislu perfekcionizma, usmerenosti ka postizanju postavljenih ciljeva i dr. Razlike između osoba koje su sportisti i onih koje to nisu a oboleli su od anoreksije, nije u karakteristikama ličnosti ili ponašanju, već više u kontekstu u kojem je bolest nastala i manifestuje se. Sportsko okruženje i zahtevi sporta imaju poseban uticaj na tok bolesti.
Kao i drugi bolesni od bulimije sportisti takođe uglavnom jedu restriktivno tokom dana i uglavnom se uveče prejedaju i nasilno porvraćaju. Međutim, razlozi za takvo ponašanje su različiti: sportistkinja koja boluje od bulimije se hrani restriktivno ne samo da bi smanjila telesnu masu već i da bi poboljšala svoje sportske performanse. Primera je nekoliko, neće jesti pre treninga ili takmičenja, iz straha da ne bude troma i nedovoljno uspešna. Takođe neće jesti posle takmičenja ili treninga sa ostalima iz tima da ne bi jela previše i izgubila kontrolu. Na taj način sportistkinja ne jede ceo dan, uveče je ekstremno gladna i umorna, što vodi ka nekontrolisanom prejedanju i nasilnom povraćanju. Okidač za bulimičnu krizu može biti uspešnost ili neuspešnost na nekom takmičenju. Uspeh i dobar rezultat može biti razlog da sebe nagradi hranom koju voli a koje se dugo odricala što vodi u prejedanje i nasilno povraćanje. Neuspeh, međutim prati osećanje sniženog samopouzdanja i samovrednovanja što može voditi u potragu za utehom koju nalaze u hrani.
Obojkašica S., 18 godina, kaže: “Kada se prejedem, posle povraćanja se tako ponosim sobom kada vidim šta sam uspela da izbacim. Osećam se superiornije od drugih jer ja mogu da jedem koliko hoću i da posle povraćam pa se ne ugojim. Drugi to ne mogu.“
Posledice poremećaja ishrane kod sportista su brojne.:
- Smanjen unos ugljenih hidrata dovodi do smanjenja nivoa glikogena i posledičnog kompenzatornog procesa konverzije u manje efikasan oblik energije što povećava rizik od slabosti mišića i povreda.
- Intenzivno držanje dijeta može negativno da se odrazi na VO2 max i brzinu kod atletičara.
- Smanjenje mase srčanog mišića
- Zbog neadekvatne ishrane sportisti mogu biti neuhranjeni, dehidrirani, depresivni, uz opsesivne misli o hrani.
- Nasilno povraćanje vodi dehidrataciji i poremećajima srčanog ritma što kompromituje sportska postignuća ali može biti i životno ugrožavajuće.
- Promene u hormonskom status nisu retke, uz smanjenu gustinu kostiju nose rizik od stres fraktura i povreda.
Važno je misliti na mogućnost poremećaja ishrane i među sportistima. Ukoliko trener ili saigrači primete neke od simptoma bolesti važno je što pre uputiti sportistu na pregled kod specijaliste psihijatra koji ima iskustva u lečenju osoba sa ovim poremećajima.
