Jelena, 21 godina: “Kada započne kriza jedem onoliko koliko mogu, do trenutka kada stomak počne toliko da me boli da pomislim da će pući. Dešava mi se u tim trenucima i da ne mogu da dišem. Onda uz pomoć prsta izazovem povraćanje. U toku narednih pola sata sat, povraćam i pijem veće količine vode kako bih ’’isprala’’ svu hranu iz mog stomaka. Posle toga se osećam utučeno, neraspoloženo, usamljeno, očajno i preplašeno jer sam još jednom izgubila kontrolu. I fizički se osećam užasno. Iscrpljena sam, vrti mi se u glavi, oči su mi otekle, i grlo me užasno boli. Osim toga jako sam uplašena jer znam koliko je sve ovo što radim sebi opasno. Pošto sam nekoliko puta povraćala za par sati, i kada sam na kraju počela da povraćam i krv, pokušala sam da stanem. Ali nism mogla. Opet sam počela da jedem i nastavila da se prejedam. Strah koji sam osećala ponovo me je naterao da nasilno izbacim hranu“.
Jelena je tri godine od početka bolesti rešila da potraži pomoć i da započne lečenje. Nikome iz porodice nije rekla da je bolesna, kaže zbog stida ali i straha da niko neće razumenti njenu bolest. Povraćanje sukrvičavog sadržaja ju je uplašilo te je odlučila da potraži pomoć. Takođe osećanje bespomoćnosti i potpuni gubitak kontrole nad simptomima. U tome je i zamka bulimije, počne kao “dobar“ način da se jede neograničeno uz “sigurnost“ da neće doći do gojenja. Ubrzo bolest potpuno preuzima kontrolu nad ponašanjem i traženje načina da se prejeda i nasilno povraća postaje jedini cilj. Tako je bilo i kod Jelene.
Na početku lečenja Jeleni je uvedena medikamentozna terapija (antidepresiv grupe SSRI i manja doza stabilizatora raspoloženja) kako bi joj pomogla da redukuje epizode prejedanja i nasilnog povraćanja. Uz to savetovan je režim ishrane od tri obroka i dve užine uz obavezno vođenje dnevnika ishrane. Kada se tokom nekoliko nedelja simptomatologija redukovala- bulimične epizode su se svele na 1 do 2 puta nedeljno najviše, Jelena je bila spremna da započne psihoterapiju. U lečenju poremećaja u ishrani važno je prvo redukovati simptome, bilo da se radi o prejedanju ili gladovanju, i tek onda je moguće započeti psihoterapiju. U međuvremenu ona se stabilizovala, vratila se studijama i svakodnevnom životu. Jelenaina psihoterapija je u toku.