Tokom mojih dvadesetih, i početkom tridesetih, moj “coping“ mehanizam za život je bio moj poremećaj u ishrani: bulimija. To je ono što sam koristila kao tinejdžerka u školi, na fakultetu, kao TV producent kada sam odrasla. To je bio moj način da se izborim sa zahtevima koje je život stavljao pred mene. To nisu bili zahtevi drugačiji nego kod drugih ljudi, ali to je bio način na koji sam se ja nosila sa njima. To je bila moja tajna zavisnost, “navika“ koja je rasla tokom vremena u moćnu psihičku bolest, koja kao da se utkala u tkivo mog svakodnevnog života.
Tek mnogo kasnije sam postala svesna: moj poremećaj ishrane je imao neku svrhu za mene; to je to bila zavisnost nad kojom nisam imala nikakvu kontrolu-a dugo sam mislila da jesam; da je ova uporna i kompleksna bolest bila paravan da se ne vidi i ne oseća ono što nisam želela da vidim i osećam. Ukratko, nisam imala pojma da je moje poremećeno i tajno ponašanje došao odnekud sa logikom koja se može razumeti. Dok nisam konačno potražila pomoć, bila sam ubeđena da je moja nemoć da suzbijem svoje ponašanje poticala od nedostatka volje, nedostatka samodiscipline, pohlepe ili hedonizma – da nešto suštinski nije u redu sa mnom.
Znala sam da je pogrešno to što radim. Posle svake bulimične epizode bila sam iscrpljena, ispražnjena i puna samomržnje, a dešavalo se svaki dan. Tokom fakulteta svaki dan mi je počinjao slično: uz obećanje sebi da se baš tog dana neću prejedati i povraćati. Napisala bih spisak zdrave hrane; započela detaljne, pažljive planove za svoj dan, iz sata u sat, u nadi da će biti bolje ako izbacim bilo koji element rizika. I tako bih krenula na predavanje puna odlučnosti i planova koji su postepeno tokom dana bledeli i u nekom trenutku u popodnevnim satima odjurila bih do supermrketa, napunila korpu isključivo sa junk food i odjurila u stan. Jela bih i nasilo ponvrćala. To je bio moj ritual. Nekoliko sati kasnije, vratila bh se na fakultet i nastavila kao da se ništa nije dogodilo.
Prošlo je još sedam godina od diplomiranja do momenta kada sam potrežila profesionalnu pomoć. Zaposlila sam se na jednoj televiziji i dosta putovala. Međutim uprkos ispunjenom profesionalnom životu moje misli su se i dalje svakodnevno fokusirale oko centralnog konflikta. Borba sa nečim što sam doživljavala kao demonski alter ego se dešavala svaki dan, misli o hrani su me bockale, maltretirale me u intervalima kroz sve sam radila. Bila sam majstor u žongliranju te dve strane moje ličnosti, u njenom skrivanju. Nakon snimanja kada bi svi ostali zaspali, ja bih na vrhovima prstiju otišla u hotelski hodnik sa nekoliko novčića i ispraznila bih automat, ili otišla u tamnoj noći u prvi supermarket da kupim namirnice za prejedanje. Do jutra bih bila spokojna, pod kontrolom, adekvatna na poslu. Čak sam se pitala da li mi treba ta druga, tajna strana mene, kako bi uspela da održim tu “javnu stranu“. Sva odbojnost, bes, frustracija, kao da bi bili odneseni bulimičnom krizom, ostavljajući mirnu, sposobnu, energičan ženu na svom random mestu i u realnom svetu.
Bulimija je izuzetno izolujuća bolest. Tajna je po svojoj prirodi, ona izaziva duboko osećanje stida, što je svakako razlog što nije bolest o kojoj se javno olako govori kao o drugim poremećajima u ishrani, npr. o anoreksiji. Međutim, procenjuje se da je četiri puta rasprostranjenija od anoreksije. Uprkos tome malo ko je razume, osim stručnjaka. Čak i kada sam konačno skupila hrabrosti da kažem svojoj porodici za svoju bolest, ona je nastavila nekontrolisano da me muči još nekoliko godina pre nego što sam potražila profesionalnu pomoć. Šta god radila shvatila sam da ne mogu sama.
Moj otac, duboko saosećajan i praktičan čovek, saznavši za moju bolest pokušao je da mi pomogne na svoj način. Smislio je “program“ da mi pomogne da povratim ravnotežu. Taj program je imao “elemente“ koji čine srećan život: pridržavati se regularne ishrane, vežbati, družiti se sa prijateljima, i imati pozitivan pogled na život. Pokušala sam, ali na žalost to nije bilo dovoljno, ne da se izborim sa ovom duboko ukorenjenom bolešću.
Sa ove vremenske distance znam da je trenutak kada sam se poverila porodici u stvari bio prvi korak ka oporavku, međutim držala sam ih na sigurnom odstojanju, govoreći o tome samo pod mojim uslovima, i lažući o svom napretku kada bi se bolest pogoršala. Konačno stanje parališuće depresije je bio okidač da potražim stručnu pomoć specijaliste.
Od trenutka kada sam ušetala u njenu ordinaciju i po prvi put bila u stanju da iskažem svoje strepnje, strahove i razočarenja, osetila sam da je to bio početak oporavka. Za nekoga ko je bio skeptičan prema samoj ideji terapije – kako bi neko drugi mogao da mi pomogne ako ne mogu da pomognem sama sebi? –bilo je izuzetno iskustvo, koje je izmenilo moju percepciju sveta, a i moje mesto u njoj. Po prvi put sam bila u stanju da odvojim svoje ponašanje od same sebe i vidim tog “složenog i upornog nasilnika“-bulimiju u objektivnom svetlu. U roku od godinu od kada sam potražila pomoć od profesionalca, bolest je slomljena i ja sam nastavila sa svojim životom na potpuno drugačiji način.
I dalje učim kako da živim uravnotežen život; ali ovih dana ako zapadnem u ozbiljnije neraspoloženje, znam šta treba da uradim. Stalno podesćam sebe da se okrenem spoljnjem svetu a ne sebi unutra-otići ću u šetnju sa prijateljicom, na bazen ako je leto, u park, na kafu.
Sada imam 41 godinu , i prirodno je da konačno znam sebe dovoljno dobro i da znam kada da pritisnem “reset“ dugme, ali, kada sam bila tinejdžer i kada je ova bolest počela, nisam imala saznanje ili snalažljivost da se izborim sa tim. Takođe, moj temperament mi nije dozvoljavao da pričam o svojim osećanjima posebno ako bi mislila da to podrazumeva da sam slaba ili negativna osoba. U kulturi u kojoj je mršavost poželjna, ja sam počela da kanališem svoja razočarenja sobom i svetom kroz hranu. Kao da je to bila moja zavisnost. Ali bulimija je mnogo više od toga, mnogo više od onoga kako se generalno smatra-okupiranost težinom, izgledom, telom. To je ozbiljna bolest, sa složenim početakom i brojnim slojevima i nivoima koje treba otkriti.
Tretman poremećaja ishrane zahteva ozbiljno lečenje i rad sa specijalistom. Ovi poremećaji se razlikuju od drugih mentalnih poremećaja i bolesti zavisnosti, iz razloga što zahtevaju i somatsko i psihološko lečenje. Ne može se apstinirati od hrane kao što može od droge i alkohola. Umesto toga, morate naći način da normalizuje svoje ponašanje kako bi preživeli. Još jedna značajna karakteristika obolelih od poremećaja ishrane je da poriču da su bolesni uopšte. Često je potrebno da se desi neka ozbiljna kriza da izazove toliko straha i omogući prevazilaženje sramote da se o tome govori i potraži pomoć. A čak i tada mnogi oboleli od poremećaja ishrane su toliko prestravljeni od ideje da će im neko oduzeti jedini način na koji su naučili da se nose sa teškoćama, te ne daju nikome da im se približi.
Tragedija je što preovladava zabluda da se bulimija ne može u potpunosti izlečiti, i da traje u nekom obliku tokom celog života. Moje je mišljenje da se možete oporaviti u potpunosti. Prvi korak je da govorite o tome, drugi korak je da pomoć potražite na pravom mestu, preuzmete odgovornost, i usredsredite se na borbu protiv bolesti. Jer jednom kada bolesti više ne bude u vašem životu, osećanje spokoja i mira je neprocenjivo.