064 122 3 122 info@drmarijadjurovic.rs

Dg: Bulimia nervosa

Odbijanje hrane

Sandra 23 godine: ’’Već dugo ubijam i upropaštavam sebe, patim što ne umem normalno da živim, i da se hranim. Bulimija je 100% moja dijagnoza, ali ja dugo sebi nisam smela to da priznam. Ja hoću i želim da prestanem sa ovim. Čak i ako uspem 10-ak dana opet se vrati, dovoljno je da se u kući nađe masa predivne hrane  koju obožavam i ja ne mogu da izdržim, bude mi teško, jer ukoliko ne dozvolim sebi da jedem, ja patim, ja trpim, onda plačem i pitam sebe ’’Zašto ne mogu da uradim ono što najviše volim? Da jedem.’’. O hrani neprestano mislim, to je moja opsesija, stalno sam gladna i kada  mi želudac puca od količine hrane. Nema te hrane ni te količine koja bi moju glad ugasila.

Živela sam u porodici sa roditeljima, sestrom i bratom, dedom i babom. Ljubav se u kući iskazivala preko hrane, slatkiša, ništa  nije bilo zabranjeno. Sve je bilo dobro do puberteta  kada sam počela da se gojim. Apetit je rastao svakim danom sve više i nisam sebi uskraćivala to zadovoljstvo, da jedem. Hrana je postala moje zadovoljsto, moja preokupacija…U VI razredu sam već debela i sve moje želje se usmeravaju na skidanje kilaže. Prvo je kompleks bila gojaznost, a onda više ništa u sebi lepo nisam videla. Počinjem da čitam razne knjige o dijetama…bila sam time okupirana, ali i neverovatno iskompleksirana zbog kilaže i počinjem da se povlačim u sebe.

Počela sam sa držanjem dijeta koje su izgledale ovako :

U ponedeljak puna snage i volje da izdržim ne jedem ništa. Utorak-1 kuvano jaje, voda. Sreda-1 kuvano jaje, voda. Četvrtak-1 kuvano jaje, ½ jabuke. Petak-1 jabuka…i ne mogu više fizički klonem, nemam snage, i uvek bi poklekla tražeći i najsitničavije razloge da sebi dozvolim da jedem. Posle 5-6 dana gladovanja dozvoljavam sebi da jedem i kažem-Još samo sad…Onda se prejedem svega i svačega i onda se toliko naljutim na sebe da se rasplačem, izudaram, išamaram. I tako sam počela da se prejedam i povraćam.

U I razredu gimnazije sam dogurala do 80kg, ali nikada se nisam merila i nisam sigurna. Samo sam jela, i jela, i uvek nalazila neko opravdanje za to. I tako posle jedne večere kada sam pojela puno hrane povratila sam jedan zalogaj, pa još jedan i pomislila ’’kako bi bilo lepo kada bih mogla svaki put kada se najedem da ovako sve izbacim’’. Tako sam počela da učim sebe da povratim. Naučila sam da povraćam tako što prepun želudac pritisnem i teram hranu na gore. O hrani sam neprestano mislila, to je bila moja opsesija, stalno sam bila gladna i kada bi mi želudac pucao od količine hrane. Nema te hrane ni te količine koja bi moju glad ugasila. Iz društva sam se povukla, bila sam nenormalno iskompleksirana. Prvo je kompleks bila gojaznost, a onda više ništa u sebi lepo nisam videla, počevši od ušiju i nosa, do nekih sitnih detalja. Povukla sam se iz društva, ali sam svima pomagala koliko sam mogla, davala sam da prepisuju moje domaće zadatke i verovala da svi imaju lepše stvari kojima se bave. I svi su me voleli. Ja sam imala vremena na pretek, moje je bilo samo da učim i jedem. Najteže je kada čovek sam sa sobom vodi rat i kad u njemu postoje dve strane koje se sukobljavaju. Najteže je kada se sam boriš protiv sebe a ja se nikome nisam požalila jer sam znala da me niko neće razumeti.

Od kada je sve počelo moje stanje se ne menja, apetit mi stalno divlja, samo jedem i povraćam. Evo i danas ceo dan ’’divljam’’. Ne mogu da se kontrolišem niti da se odreknem žderanja do mile volje. U očima mi je samo slika debele osobe. Obožavam da jedem ali neću da se gojim. Pre sam sažaljevala ljude što ne mogu da povraćaju kada se prejedu. Ali sad sam sigurna da treba da sažaljevam sebe zbog svega što sebi radim.”

Skills

Posted on

September 18, 2015