Inspiraciju za pisanje ovog teksta kao i neposredni povod dobila sam nekoliko dana posle gostovanja u jednoj televiziji, o temi koja me već duže vreme inspiriše i podstiče na razmišljanje. Tema emisije bila je anoreksija nervoza. Rado sam se odazvala pozivu sa jedinom idejom da pričamo o simptomima i sve većoj učestalosti ovih poremećaja, o ozbiljnosti i najvećoj stopi smrtnosti među psihijatrijskim poremećajima, a kako bi na taj način pomogli prepoznavanju i lečenju. Gošća u studiju je bila mlada žena koja se i sama borila sa anoreksijom. Kao psihijatar radim dvadeset godina, puno pacijenata sam tokom tog rada upoznala, puno njih lečila ambulantno i hospitalno, nekima pomogla više nekima manje…. velika je borba i izazov boriti se i pobediti anoreksiju nervozu, kako za same obolele teko i za nas koji ih lečimo. Ovu mladu ženu nisam poznavala, nije se lečila u ustanovi gde radim….. A mislim da se sećam svih…posebno onih koje su na lečenje došle u teškom stanju ili onih koje su nam zadavale dosta muke,ili kako je to sagovornica u emiciji trijumfalno rekla-”…komandovale celim timom lekara kao što što sam i ja komandovala”……Pitala sam se da li su tako i te devojke doživljavale naše pokušaje da im pomognemo u borbi protiv bolesti. Da li su sve kompromise, razumevanja, ”žmurenja” pred jasnim i očiglednim-dok kriju hranu, prosipaju, bacaju, smatrale da su nas prevarile i da one vode glavnu reč u procesu lečenja. Anoreksija nervoza „obezbeđuje“ osećanje moći i kontrole-osoba oseća da je sve do nje, uspešna je, trijumfuje, tiranski kontroliše okolinu (i sebe), ali kao da u tome svemu zaboravi da je teško bolesna i da pati. Pred kraj emisije sagovornica napominje da joj se javljaju mladi i da ona sa njima kako kaže „ima rad“ i da uspeva da ih razume i posavetuje i to mnogo bolje nego psihijatri, kako je rekla ”Mislim da mogu mnogo lepo da pričam sa njima i baš zato što nisam doktor, ali iako treba ja ih uputim da se leče…“ Morala sam da kažem da se mi-psihijatri mnogo dugo edukujemo da bi mogli da „pričamo“…..Prvo završimo medicinski fakultet-6 godina, onda staž-godinu dana, onda specijalizacija-4 godine….Edukacija iz psihoterpije traje još 4,5, godina…
Veliki problem je što ovo nije izolovan slučaj. Brojni Instagram profili, youtube kanali, FB stranice nude savete o ”zdravoj” ishrani, o tome koju hranu kombinovati ili nikako ne kombinovati, kako smšati za 5 dana, kako se prepololoviti do leta, rešiti se prejedanja u 5 koraka, kako gladovati od 12-16 sati i pročistiti i regenerisati ćelije (šta god to značilo), detoksikovati organizam. Fitnes treneri postaju nutricionisti, nutricionisti postaju savetnici za psihološke probleme. Brojne osobe koje se i same bore sa kliničkim ili subkliničkim poremećajem ishrane postuju slike hrane, sebe u teratani kako vežbaju, daju savete kako s ehraniti, lečiti, šta raditi.
Pacijenti koji boluju od poremećaja ishrane mi kažu: ”Stalno mi stižu notifikacije u vezi hrane!” Naravno kada pretražuju te stranice i profile. A Instagram je pun slika hrane, zdrav doručak, ručak, večere. Čija, avocado, ovsene kaše, voće, stevia, šta kupiti u marketu, šta nikako ne kupiti. Danas na jednoj televizji emisij o zdravlju cela posvećena ishrani i vežbama-emisija u kojoj voditeljka predstavlja svoj jelovnik za dan u power pointu! Očekivano, maksimalno restirktivan jelovnik, sprovodi intermitentno gladovanje, govori o odnosu ugljenih hidrata, proteina, I dr……voditeljka jeste doktorka ali nije specijalista higijene niti internista….U nastavku emisije dolazi i trener i onda kao vrhunac emisije vežbaju. Koja je konačna poruka emisije? Neko bi pomislio da je emisija posvećena gojaznim ljudima i savetima kako da redukuju svoju telesnu masu. Ali nije. Kome je posvećena? Unutrašnjoj potrebi da se iznose sadržaji koji preplavljuju i okupiraju ličnost? Na svakom koraku se srećemo sa ispoljavanjem anoreksičnog ponašanja-priče o hrani, slike hrane, recepti….. Instagram profili, televizijske emisije postale su projektivni prostor za evakuaciju unutrašnjeg života pojedinca i na njima lepo možemo videti šta je to što okupira njihov unutrašnji svet.
Umesto zaključka završiću jednim istraživanjem: Minesota starvation experiment-Kliničko istraživanje koje je rađeno davne 1944-45. u Univerzitetu Minesota, USA. Istraživanje je uključilo 36 mladih i psihofizički zdravih muškaraca, a imalo za cilj da ispita psihološke i fiziološke efekte koje na organizam ima teško izgladnjivanje. Psihološki efekti su bili izraženi- glad je učinila da su volonteri bili opsednuti hranom, sanjali su hranu, fantazirali o hrani, stalno razgovarali o hrani, čitali članke i tekstove o hrani, postoje podaci i da su sakupljali recepte (nije bilo društvenih mreža!). Žalili su se na slabost, iritabilnost, depresivnost i apatiju. Poznato? Neki od učesnika eksperimenta su imali ozbiljne tranzitorne psihotične epizode i kao i simptome kliničke depresivnosti. Kao da govorimo o simptomima anoreksije nervoze-kliničkih i subkliničkih oblika! Onda i ne čudi što su društvene mreže preplavljene temama o hrani, šta ko jede, da li jede, da li kombinuje “hidrate” i proteine i u kojim satima u toku dana je to dozvoljeno, kako se zdravo hraniti, kako i koliko vežbati. Detox, deficit, sagorene kalorije, 10000 koraka….
Poremećaji ishrane su na žalost postali kulturološki normalizovani. ne konzumiranje uobičajene hrane smatra se normalnim pa čak i poželjnim. Kaže mi moja pacijentkinja, Ana 20 (nije njeno pravo ime naravno :)), “Plašim se masnoća, ne smem da pojedem grčki jogurt niti bilo šta slično ako nema 0 ili 1% masti…ali jedem avokado, jedem lososa, a a to su masne namirnice….kako je to moguće…ni sau sebe ne razumem”Pita se Ana…razgovaramo i misimo dalje tokom terapije…i sama dolazi do odgovora-”Na svakom koraku su slike avokada i lososa uz propratni tekst koliko je to zdravo i sama sam poverovala i ne plašim se te hrane….a od mnoge druge koju sam ranije jela sam prestravljena i ne jedem je.”
