U poslednjih nekoliko godina, naročito sa rastom društvenih mreža, primećujem jedan zanimljiv i zabrinjavajući fenomen – gotovo svako ko se bavi ljudima u nekom kontekstu (treneri, nutricionisti, influenseri…) počinje da prelazi granice svoje struke i ulazi u sferu psihijatrije, psihologije, ponašanja, emocija i „rada na sebi“.
Oni se ne predstavljaju uvek eksplicitno kao psihoterapeuti, ali nude usluge koje vrlo liče na to – saveti za prevazilaženje traume, emocionalni coaching, mindset transformacije, „rad sa podsvesnim obrascima“, i slično.
Psihoterapija kao novi „trendi dodatak“ svakoj profesiji
U današnjem društvu, koje je preplavljeno sadržajem o mentalnom zdravlju, mnogi se u tom domenu osećaju dovoljno „upućeno“ da komentarišu i savetuju druge. Pojmovi poput anksioznosti, granica, trauma, narcisizma, disocijacije, odjednom su svuda – u storijima, TikTok klipovima, treninzima ličnog razvoja, pa čak i jelovnicima za „emocionalni detoks“.
Psihologija je postala deo pop-kulture, a psihoterapijski jezik ušao je u svakodnevni govor. Rezultat? Ljudi počinju da veruju da je dovoljno čitati o psihoterapiji I psihijatriji da bi se u njoj postalo stručan.
Znati nešto ≠ znati kako pomoći
Postoji ogromna razlika između ličnog uvida i stručne sposobnosti da vodiš druge kroz sopstvene procese. Neko može da prođe težak period u životu, suoči se sa traumom, depresijom ili zavisnošću i zaista izađe jači. Često i pacijentima kažem da je prevazilaženje neke krizne životne situacije ili borba sa nekom psihijatrijskom bolešću važno iskustvo koje donosi i nešto dobro kako za pojedinca tako i za porodicu koja je kroz to iskustvo prošla. I to je dragoceno. Ali to ne znači da je automatski sposoban da drugima pomogne u sličnim situacijama.
Psihoterapija zahteva godine obrazovanja, supervizije, rada na sebi i stroge etičke standarde, a kod osoba koje su psihijatri i psiholozi (mada poslednjih decenija I osobe koje imaju obrazovanje iz drugih pomažućih profesija). Psihoterapija nije razgovor sa prijateljem, nije motivacioni govor, niti „priča iz ličnog iskustva“.
Komercijalizacija mentalnog zdravlja
Još jedan važan faktor u ovoj priči jeste – novac. Ljudi su spremni da investiraju u sebe. Briga o mentalnom zdravlju više nije tabu – što je divno – ali je postalo i tržište. I to veliko.
Mnogi su to prepoznali, pa su se treneri i nutricionisti, čak i ljudi iz najrazličitijih profesija,, pozicionirali kao „stručnjaci za unutrašnje stanje“. Neki nude „programe transformacije“, drugi „psiho-nutritivne radionice“, treći rade „emocionalne detokse“, nude brza rešenja – za razliku od psihoterapije, koja zahteva proces, suočavanje i vreme. Problem je što se često nude lažna rešenja za vrlo stvarne i duboke probleme.
Zamke pseudo-psihoterapije
Ljudi koji nisu adekvatno edukovani, čak i uz najbolju nameru, mogu naneti ozbiljnu štetu. Evo nekoliko primera:
- Ne prepoznaju kliničke simptome – Osoba dođe zbog anksioznosti, a zapravo boluje od paničnog poremećaja, graničnog poremećaja ličnosti, depresije ili čak psihoze. Nestručna osoba to ne zna da proceni.
- Nameću lične vrednosti kao univerzalne istine – Umesto neutralnog prostora za pacijentovu istinu, oni promovišu „svoj način života“ kao rešenje za sve.
- Ne znaju da se nose sa regresijom, transferom, traumatskim iskustvima – a to su sve uobičajene teme psihoterapijskog procesa.
- Stvaraju zavisnost umesto osnaživanja – Jer kada neko ne zna kako da vodi, često postaje centar procesa – umesto da osnaži osobu da vodi sebe.
Zabluda: “Ja sam prošao kroz to, mogu da pomažem”
Česta zabluda kod onih koji ulaze u tuđe psihološke procese bez obuke je ideja:
„Ja sam prošao kroz depresiju / traumu / poremećaj ishrane – i sad mogu da pomažem drugima.“
Međutim, psihoterapijski rad nije pomaganje „iz saosećanja“ ili „dobre volje“. On zahteva znanje, iskustvo, veštine, uvid u mehanizme odbrane, duboke psihološke procese, poznavanje psihopatologije, kliničkih smernica, rad pod supervizijom, poznavanje etike, granica, kriznih intervencija i još mnogo toga.
Zato postoje psihijatri I psiholozi psihoterapeuti.
Psihoterapeuti se školuju godinama, posebno psihijatri koji moraju prvo da završe medicinu 6 godina, onda specijalizaciju iz psihijatrije 4 i edukaciju iz psihoterpaije koja takođe raje minumum 4 godine. Tokom tog procesa prolaze kroz sopstvenu terapiju, rade pod supervizijom i funkcionišu unutar precizno definisanih etičkih okvira. Oni koji su stručni I pouzdani znaju kada da i šta treba da kažu, kada da intervenišu, kada je bolje ne reći ništa, kako da ne projektuju sopstvene sadržaje u pacijenta. Oni ne daju gotova rešenja. Ne prodaju formule. Ne manipulišu emocijama pacijenta. Oni grade prostor poverenja u kojem pacijent sam otkriva ko je, šta želi, i kako da do toga dođe.
Gde je granica?
Važno je reći: svako može biti podrška, motivator, trener, učitelj – ali uz jasno postavljenu granicu. Ako se bavite ishranom – fokusirajte se na nutritivne savete. Ako ste trener – podstaknite ljude da vežbaju. Ako ste mentor – delite svoja iskustva, ali ne tumačite tuđa osećanja ili detinjstvo.
Ne igrajte se psihoterapije ako niste psihijatar ili psiholog psihoterapeut.
Odluka da se bavite ljudima, njihovim psihičkim stanjem, emocijama, traumama i unutrašnjim svetom nosi ogromnu odgovornost. Ako to radite bez znanja, rizikujete da nekome naneset više štete nego koristi – a da toga niste ni svesni. U vremenu kada svi žele da „pomognu drugima“, najvažnije je znati granicu. Možemo biti podrška, motivacija, inspiracija – ali ne možemo svi biti terapeuti.
Mentalno zdravlje nije trend. To je jedan od aspekata zdravlja uopšte, životna osnova. Zaslužuje stručan pristup, poštovanje i profesionalizam.
Kako se zaštititi kao pacijent?
Ako tražite pomoć, postavite sebi sledeća pitanja:
- Da li ova osoba ima formalno obrazovanje iz oblasti mentalnog zdravlja?
- Da li je član neke psihoterapijske ili stručne asocijacije?
- Da li koristi stručne izraze koje razume, ili ih koristi samo da zvuči pametno?
- Da li nudi brza rešenja ili mi pomaže da ih otkrijem?
- Da li me osnažuje – ili me uverava da bez nje ne mogu?
