Šta su mehanizmi odbrane?
Mehanizmi odbrane su nesvesni, automatski intrapsihički procesi koji brane osobu od neprihvatljivih unutrašnjih impulsa i pretnji selfu.
Reč „odbrana” je prvi put upotrebio Frojd 1894.godine u radu „Neuropsihoze odbrane”. Tu je on razvio ideju o neurotskim simptomima kao posledici odbrambene aktivnosti ega od nepoželjnih ideja i impulsa. Dve godine kasnije, Frojd je nagovestio ideju o nesvesnom potiskivanjukao odbrani od neprijatnog afekta, umesto do tada prisutne ideje o namernom, voljnom zaboravljanju. Frojdova ćerka Ana u svom delu „Ego i mehanizmi odbrane” 1936. godine proširuje njegov rad i opisuje pojedinačne mehanizme odbrane: regresiju, potiskivanje, reaktivnu formaciju, izolaciju, poništavanje, introjekciju, identifikaciju, projekciju, okretanje protiv sebe, preokretanje i sublimaciju (za koju kaže da pre spada u domen normalnosti nego neuroze), a detaljno je opisala i identifikaciju sa agresorom.
Koji je cilj mehanizama odbrane?
Cilj je da se neutrališu neprihvatljivi porivi i bolne emocije kako bi se zaštitila uspostavljena slika o sebi. Efekti mehanizama odbrane su mnogostruki:
– drže afekte unutar podnošljivih granica,
– omogućuju psihološku homeostazu,
– pomažu da se obradi nerazrešen konflikt (sa živim i mrtvim ljudima)
Da li su mehanizmi odbrane konstruktivni ili destruktivni?
O patološkom kvalitetu nekog od mehanizama odbrane govorimo uglavnom kada je on toliko dominantan u odbrambenoj organizaciji ličnosti da bitno osiromašuje njenu psihičku ekonomiku, dovodi do rigidnosti funkcionisanja ličnosti, „zamagljuje” sud realnosti i dovodi do nedovoljno realne percepcije sebe, odnosno spoljašnje sredine. Drugim rečima, svaki mehanizam može da bude i konstruktivani destruktivan, u zavisnosti od toga šta u kom trenutku čovekovog života, u kojoj meri i na koji način, čini za njega, ne samo pojedinačno nego i u sadejstvu sa svim ostalim mehanizmima. U kratkom vremenskom periodu odbrane mogu biti uspešne u olakšanju ili popravljanju netolerišuće anksioznosti i u sprovođenju najvišeg mogućeg nivoa adaptacije. U dužem vremenskom periodu te iste odbrane mogu omesti uspešnu adaptaciju. Čak i najnezrelije, najviše patološke odbrane u pojedinim situacijama služe smirivanju.
Kada se javljaju mehanizmi odbrane i koliko dugo se zadržavaju?
Neke odbrana se javljaju rano u životu, i kasnije napuštaju, dok se neke javljaju kasnije tokom života. Primitivne ego odbrane se javljaju rano tokom života i tiču se fundamentalnih anksioznosti u vezi sa selfom i objektnim odnosima. Međutim ukoliko nastave da perzistiraju tokom života i upućuju na ozbiljnnu patologiju. Domincija ili fiksiranost nezrelih mehanizama mogu da imaju neželjene posledice-neurotični karakter ili poremećaji ličnosti.
Različiti vidovi psihološke opasnosti motivišu različite mehanizme odbrane. Npr. kod poremećaja ličnosti opasnost od gubitka identiteta mobiliše spliting, negaciju ili somatizaciju. Kod neurotičnih osećanje krivice mobiliše potiskivanje, reaktivnu formaciju ili racionalizaciju.
Osoba bolesna od anoreksije koristi manične odbrane tako što negira potrebe za drugima, kontroliše ambivalenciju, ali i zavisnost od drugih važnih osoba. Manične odbrane omogućuju da se psihički povuče i distancira od anksioznosti, depresije i nepodnošljivog bola. Zato se oseća nezavisnom, samodovoljnom, omnipotentnom i u kontroli objekta jer se prema njemu odnosi sa osećanjem ”trijumfa i prezira tako da gubitak objekta neće dovesti do osećanja krivice ili bola”.
Kako se dele mehanizmi odbrane?
Mehanizmi odbrane mogu da se klasifikuju prema stepenu njihove zrelosti:
- psihotični mehanizmi odbrane, sumanuta projekcija, psihotična negacija, depersonalizacija, psihotična disocijacija, regresija. Kod dece do pete godine života, u psihozi, ili kod odraslih u snovima i fantaziji.
- nezreli mehanizmi odbrane, projekcija, shizoidna fantzija, hipohondrijaza, pasivna agresija, acting-out, negacija, idealizacija-devaluacija. Sreću se kod depresije, poremećaja ličnosti i bolesti zavisnosti.
- neurotični mehanizmi odbrane, intelektualizacija, pomeranje, reaktivna formacija, izolacija., poništavanje, racionalizacija. Kod neurotičnih ali i odraslih uopšte tokom života.
- zreli mehanizmi odbrane, (pseudo)altruizam, humor, prigušivanje, anticipacija, sublimacija, supresija.
Kako ukratko možemo definisati pojedinačne mehanizme odbrane?
1) sublimacija– pražnjenje neprihvatljivih nagona, misli ili emocija u konstruktivne, obično društveno prihvatljive aktivnosti;
2) humor– otvoreno iskazivanje ideja, naročito onih neprijatnih, fokusirajući se na zabave ili ironične aspekte stresa/konflikta;
3) anticipacija– razrešavanje konflikta proživljavanjem emocionalnih reakcija unapred, planiranje i priprema za moguće buduće neprijatne situacije;
4) supresija– polusvesna odluka da se impuls ili konflikt isključi iz svesnosti;
5) poništenje– ponašanje kojim se delimično „ponište“ prethodne neprihvatljive misli ili akcije;
6) altruizam– razrešavanje emocionalnog konflikta konstruktivnim pomaganjem drugima;
7) idealizacija– kreiranje idealne impresije osobe, objekta ili samoga sebe zapostavljajući negativne;
8) reaktivna formacija– ispoljavanje osećanja ili impulsa suprotnih od prvobitnih;
9) projekcija– pripisivanje sopstvenih neprihvatljivih misli ili osećanja drugima;
10) pasivna agresija– potiskivanje agresivnih ili neprijateljskih osećanja prema drugimosobama i izražavanje na pasivan način;
11) acting out– ekspresija nesvesnih želja i impulsa kroz akciju da bi se izbegla svesnost o pridruženom afektu;
12) izolacija– separacija neprijatnih ideja ili pridruženog afekta od drugih misli potiskivanjem;
13) devaluacija – kreiranje preterano negativnih kvaliteta sebi ili drugim osobama;
14) autistička fantazija– tendencija ekscesivnog povlačenja u maštanje da bi se razrešili unutrašnji ili spoljni konflikti;
15) poricanje– odbijanje da se prihvati stvarnost ili činjenica jer je suviše ugrožavajuća, ponašajući se kao da bolan događaj, misao ili osećanje ne postoje;
16) premeštanje– pražnjenje misli, osećanja i nagona sa jednog predmeta ili osobe na drugu osobu ili predmet koji su manje ugrožavajući;
17) disocijacija– privremeno značajno modifikovanje identiteta, zapostavljanje emotivnog dela ličnosti koji bi normalno bio aktiviran u datoj situaciji, ali bi njegovo dejstvo bilo toliko preplavljujuće da bi onemogućilo normalno funkcionisanje ličnosti;
18) spliting – negativni i pozitivni impusi su razdvojeni i neintegrisani, objekat je ili potpuno dobar ili potpuno loš (crn ili beo);
19) racionalizacija– socijalno prihvatljiva kognitivna reinterpretacija neprijatnih iskustava i sećanja tako da ona postanu manje preteća po osobu;
20) somatizacija– ekspresija psihičkog konflikta kroz produkovanje telesnih simptoma
21) manične odbrane-preokretanje osećanja nemoći i ljutnje kod odbijanja od strane voljenog objekta u osećanje mržnje, kontrole, trijumfa.
