U savremenom društvu gotovo da ne postoji osoba koja nije makar jednom dobila neželjeni savet o tome kako da smrša. Od članova porodice i prijatelja, kolega na poslu, do influensera na društvenim mrežama, čini se da svako ima mišljenje o tome šta treba jesti, koliko vežbati i kako „rešiti problem viška kilograma“. Istovremeno, retko ćemo čuti da neko samouvereno deli savete osobi koja se bori sa anoreksijom nervozom, bulimijom nervozom ili poremećajem prejedanja. Zašto postoji ovakva razlika?
Odgovor se ne nalazi samo u medicini, već i u načinu na koji društvo posmatra telesnu masu, mentalno zdravlje, odgovornost pojedinca i samu prirodu bolesti.
Gojaznost je vidljiva i često pogrešno pojednostavljena
Jedan od glavnih razloga zbog kojih se laici osećaju pozvanim da komentarišu gojaznost jeste činjenica da je ona spolja vidljiva. Za razliku od mnogih zdravstvenih stanja, telesna masa se može uočiti na prvi pogled, što kod mnogih stvara lažni osećaj da automatski razumeju uzrok problema.
Gojaznost se često svodi na jednostavnu formulu: „previše jedeš i premalo se krećeš“. Ovakvo razmišljanje ignoriše decenije naučnih istraživanja koja pokazuju da je gojaznost složeno, hronično, multifaktorsko oboljenje sa relapsirajućim tokom. Na njen razvoj utiču genetska predispozicija, hormonski mehanizmi regulacije gladi i sitosti, crevna mikrobiota, sistemska inflamacija niskog stepena, kvalitet sna, nivo stresa, psihološki faktori, socioekonomski status, dostupnost hrane, životno okruženje, određeni lekovi i brojni drugi faktori.
Kada se problem predstavi kao jednostavan, ljudi stiču utisak da i rešenje mora biti jednostavno. Upravo zato mnogi veruju da su njihova lična iskustva, internet članci ili popularne dijete dovoljni da bi nekome davali savete o lečenju.
Poremećaji ishrane se doživljavaju kao „prava bolest“
Za razliku od gojaznosti, poremećaji ishrane se češće posmatraju kao ozbiljna psihijatrijska ili psihološka stanja. Anoreksija nervoza, bulimija nervoza i poremećaj prejedanja povezani su sa složenim emocionalnim procesima, narušenom slikom o telu, perfekcionizmom, traumatskim iskustvima, anksioznošću, depresijom i drugim mentalnim teškoćama.
Zbog toga većina ljudi intuitivno oseća da je reč o problemima koji prevazilaze „običan savet“ i da zahtevaju pomoć stručnjaka – psihijatra, psihologa, nutricioniste i drugih članova multidisciplinarnog tima.
Međutim, ovde se krije paradoks. Mnogi faktori koji učestvuju u nastanku i održavanju poremećaja ishrane prisutni su i kod gojaznosti. Konzumacija hrane bez osećaja gladi, emocilnalna glad, hronični stres, trauma, poremećena regulacija apetita, depresivnost i anksioznost mogu imati značajnu ulogu u obe grupe stanja. Ipak, društvo često prepoznaje složenost samo kada je reč o poremećajima ishrane, dok gojaznost i dalje posmatra kroz prizmu lične odgovornosti i samokontrole.
Stigma postoji u oba slučaja, ali se manifestuje drugačije
Gojaznost i poremećaji ishrane su podjednako opterećeni stigmom, ali ona poprima različite oblike.
Osobe sa gojaznošću često se suočavaju sa otvorenim osuđivanjem, stereotipima i pretpostavkama da su lenje, nedisciplinovane ili nedovoljno motivisane. Ovakvi stavovi podstiču okolinu da daje neželjene savete, komentariše izgled i nudi „brza rešenja“. U društvu je i dalje prisutna ideja da svako ima pravo da komentariše tuđe telo ukoliko smatra da je osoba gojazna.
Kod poremećaja ishrane stigma je često tiša i manje vidljiva. Umesto otvorenog savetovanja, prisutni su nerazumevanje, minimiziranje problema ili izbegavanje razgovora o temi. Ljudi se ređe mešaju jer osećaju da nemaju dovoljno znanja ili se plaše da će reći nešto pogrešno.
Iako se oblici stigmatizacije razlikuju, posledice mogu biti podjednako štetne. Stigma povećava osećaj stida, otežava traženje pomoći i može negativno uticati na tok lečenja.
Kultura dijeta stvara iluziju stručnosti
Industrija mršavljenja jedna je od najprofitabilnijih industrija na svetu. Programi ishrane, suplementi, detoks režimi, aplikacije za mršavljenje, treninzi i različiti „tajni recepti“ svakodnevno se promovišu kroz medije i društvene mreže.
U takvom okruženju gotovo svako može postati samozvani ekspert. Dovoljno je da je osoba izgubila određeni broj kilograma ili da je pročitala nekoliko popularnih tekstova o ishrani, pa da stekne utisak da poseduje univerzalno rešenje za druge ljude.
Poremećaji ishrane nemaju isti komercijalni potencijal za masovno tržište. Mnogo su ređi viralni izazovi pod nazivom „izleči anoreksiju za 30 dana“ ili „pet koraka do oporavka od bulimije“. Javnosti je mnogo jasnije da se radi o ozbiljnim zdravstvenim stanjima koja zahtevaju stručnu procenu i dugoročan terapijski rad, kao i neophodnost intervencije psihijatra i lekara uopšte.
Zbog toga je prostor za laičke intervencije znatno manji.
Iluzija kontrole i mit o snazi volje
Ljudi imaju prirodnu potrebu da veruju kako mogu kontrolisati važne aspekte života. Telesna masa se često posmatra kao nešto što zavisi isključivo od ličnih odluka, pa se stvara utisak da svako ko uspe da reguliše sopstvenu težinu automatski razume problem i kod drugih. Ovakav način razmišljanja zanemaruje činjenicu da ljudski organizam poseduje složene biološke mehanizme koji aktivno brane telesnu masu. Kada osoba pokušava da smrša, dolazi do hormonalnih promena koje povećavaju osećaj gladi i smanjuju potrošnju energije. Organizam se ne ponaša kao jednostavna matematička jednačina, već kao složen sistem koji nastoji da održi ravnotežu.
Kod poremećaja ishrane je većini ljudi očiglednije da problem nije stvar izbora ili karaktera, teško je razumeti kako neko može dovesti sebe u stanje izrazite pothranjenosti i opasnosti za život. Zbog toga se ređe upuštaju u savetovanje, dok kod gojaznosti i dalje postoji uverenje da je dovoljno „samo više želeti“. Međutim važno je napomenuti da ni gojaznost nije manje rizično stanje po pitanju zdravlja i života uopšte.
Gojaznost kao unosno tržište
Ne treba zanemariti ni ekonomski aspekt, koji je često presudan. Gojaznost predstavlja ogromno tržište koje okuplja proizvođače suplemenata, različite programe ishrane, fitnes industriju, internet kurseve i brojne druge proizvode i usluge.
Velika potražnja za brzim rešenjima stvara prostor za osobe koje nemaju adekvatno obrazovanje, ali žele da profitiraju od tuđe želje za mršavljenjem.
Poremećaji ishrane, s druge strane, zahtevaju složeniji, individualizovan i dugotrajan tretman, što ih čini manje pogodnim za masovni marketing i jednostavna obećanja.
Zaključak
Razlog zbog kojeg se laici mnogo češće bave „lečenjem“ gojaznosti nego „lečenjem“ poremećaja ishrane ne leži u tome što je NEZANJE! Za mnoge gojaznost deluje jednostavno ili manje ozbiljno.Istina je da su oba poremećaja kompleksna, multifaktorska i povezana sa značajnim fizičkim i psihološkim posledicama.
Razlika je pre svega u društvenoj percepciji. Gojaznost se i dalje prečesto posmatra kao pitanje izbora, discipline i volje, dok se poremećaji ishrane češće prepoznaju kao zdravstveni problemi koji zahtevaju stručnu pomoć. Upravo ta pogrešna percepcija stvara prostor za neželjene savete, pojednostavljena objašnjenja i samozvane eksperte.
Možda je vreme da i gojaznost počnemo da posmatramo sa istim nivoom kompleksnosti za koju je neophodna stručnost, razumevanje i empatija koji sve više primenjujemo kada govorimo o poremećajima ishrane. Jer ni jedno ni drugo stanje ne može se svesti na jednostavne savete, a još manje na pitanje karaktera ili snage volje.
Upravo sve navedeno je i razlog organizovanja jedinog simpozijuma u Srbiji i regionu SIMPI koji se na naučan i stručan način bavi ovim kompleksnim bolestima, njihovim lečenjem i prevencijom. SIMPI je koncipiran kao multidisciplinaran i međunarodni simpozijum na kome najeminentniji stručnjaci iz ovih oblasti govore o brojnim temama kako bi učesnicima pomogli da bolje razumeju obolele i na taj način im najbolje i pomognu.
SImpozijum se održava u dva dana: Prvi dan je teorijski, u vidu predavanja i diskusija. Drugi dan simpozijuma je koncipiran u vidu radionica u kojima je fokus na odnosu lekara i pacijenta. Cilj je da učesnicima radionica približimo kroz koja osećanja i unutrašnje borbe prolaze pacijenti tokom procesa lečenja, a uz sagledavanje druge strane, strane lekara profesionalca.
Kako profesionalci u našoj sredini nemaju priliku da se formalno dodatno edukuju iz kompleksne oblasti lečenja poremećaja ishrane i gojaznosti, učešće na SIMPIju može značajno doprineti ovom cilju, jer je to jedini način da se ovi složeni fenomeni leče naučno, empirijski i odgovorno, na dobrobit naših pacijenata.
