Gojaznost nije samo zdravstveni izazov već i osnova jedne od najvećih i najprofitabilnijih biznisa današnjice. Milioni ljudi širom sveta žele da smršaju, održe nižu telesnu masu ili pronađu „idealno“ rešenje za svoje probleme sa težinom. Upravo zbog ogromne potražnje, razvilo se tržište vredno milijarde evra koje obuhvata dijete, suplemente, fitnes programe, aplikacije, onlajn kurseve, preparate za „sagorevanje masti“, detoks programe i bezbroj drugih proizvoda i usluga.
Problem nastaje kada ekonomski interes postane važniji od naučnih dokaza. U takvom okruženju često se promovišu pojednostavljena objašnjenja i brza rešenja, jer se ona lakše prodaju od složenih činjenica. Mnogo je jednostavnije obećati „10 kilograma manje za mesec dana“ nego objasniti da je gojaznost hronično, multifaktorsko oboljenje koje zahteva dugoročan i individualizovan pristup.
Ko su zagovornici tih tema, ko se bavi lečenjm osoba sa gojaznošću? Ako se osvrnemo na medije i društvene mreže vidimo da su to treneri, nutricionisti, farmaceuti i osobe koje su i same nekada bile gojazne. Na svakom koraku nude svoju pomoć i obećavaju konačno i održivo skidanje kilograma. Predlažu nove i sigurne metode, lak, jednostavan način mršavljenja bez gladovanja i muke, bez jo-jo efekta, nude ”lek za mršavljenje”, ”svoj program kao jedinu metodu koja donosi rezultat“, skidanje 10kg do leta. Obećavajući zagarantovan efekat anonimni i često medicinski nedovoljno obrazovani stručnjaci podsećaju gojazne da su pogrerešno lečeni, da su im režimi ishrane bili neodgovarajući i nude sigurno rešenje. Sa druge strane je osoba sa gojazna osoba koja je mnogo puta držala dijete, uspevala da smrša, ponovo povećavala svoju telesnu masu…..osoba koja se bori sa osećanjem stida i stigme.
Velika zarada privlači i veliki broj ljudi bez adekvatnog obrazovanja i stručnih kompetencija. Društvene mreže dodatno su pojačale ovaj fenomen, omogućavajući gotovo svakome da se predstavi kao ekspert za mršavljenje na osnovu ličnog iskustva, nekoliko pročitanih članaka ili sopstvene transformacije telesne mase. Tako se stvara utisak da je za bavljenje gojaznošću dovoljno „znati šta treba jesti“, dok se zanemaruje složenost bioloških, psiholoških i socijalnih faktora koji utiču na telesnu masu.
Ljudi menjaju svoje profesije kojima su se bavili decenijama i bez ikakvog iskustva u radu sa osobama sa gojaznošću otvaraju savetovališta, ”studio”, organizuju radionice. Osobe koje se i same bore sa gojaznošću i poremećajem prejedanja, pa i bulimijom nervozom, imaju podkaste u kojima razgovaraju kako sa laicima-osobama koje su pobedile gojaznost, tako i sa profesionalcima. To sve može da bude dobro, i na neki način i jeste, ali jedan deo cele priče ima mnogo veze sa narcističkim tendencijama -sa željom za popularnošću i naravno materijalnom nadoknadom.
Za razliku od drugih hroničnih bolesti, kod gojaznosti je granica između stručnog savetovanja i marketinga često nejasna. Osoba koja nikada ne bi savetovala nekoga kako da leči dijabetes, hipertenziju ili depresiju može se osećati potpuno kompetentno da preporučuje dijete, restriktivne režime ishrane ili suplemente za mršavljenje. Takva pojava dodatno je podstaknuta društvenim narativom da je telesna masa prvenstveno stvar ličnog izbora i discipline.
Posebno zabrinjava činjenica da industrija mršavljenja-a kada to kažem mislim na laike i njihove programe po društvenim mrežama često profitira upravo od neuspeha svojih korisnika. Mnogi programi i dijete daju kratkoročne rezultate, ali nisu održivi na duže staze. Kada osoba vrati izgubljene kilograme, što je česta posledica restriktivnih pristupa, problem se ne pripisuje neefikasnosti metode, već navodnom nedostatku volje pojedinca. Na taj način osoba ponovo postaje potencijalni kupac novih programa, proizvoda i obećanja.
Sve ovo ne znači da su svi programi mršavljenja, treneri ili nutricionisti neetični, niti da tržište nema svoju pozitivnu ulogu. Međutim, pokazuje zašto je oblast gojaznosti posebno podložna širenju poluistina, mitova i laičkih saveta. Kada se ukrste ogromna potražnja, snažne emocije, društveni pritisak i mogućnost velike zarade, nastaje prostor u kojem stručnost često mora da se bori za pažnju sa mnogo glasnijim i privlačnijim obećanjima.
Upravo zato je važno podsetiti da GOJAZNOST NIJE DOBRA POSLOVNA PRILIKA, VEĆ OZBILJNO HRONIČNO RELAPSIRAJUĆE OBOLJENJE (po Svetskoj zdravstvenoj organizaciji) KOJE ZAHTEVA VISOK NIVO STRUČNOSTI,ETIKE I NAUČNE UTEMELJENOSTI kao i svaka druga hronična bolest.
Upravo sve navedeno je i razlog organizovanja jedinog simpozijuma u Srbiji i regionu SIMPI koji se na naučan i stručan način bavi ovim kompleksnim bolestima, njihovim lečenjem i prevencijom.Kako profesionalci u našoj sredini nemaju priliku da se formalno dodatno edukuju iz kompleksne oblasti lečenja poremećaja ishrane i gojaznosti, učešće na SIMPIju može značajno doprineti ovom cilju, jer je to jedini način da se ovi složeni fenomeni leče naučno, empirijski i odgovorno, na dobrobit pacijenata.
