Živimo u svetu virtuelne stvarnosti. Prijateljstva među decom i adolescentima, a i među odraslima u 21. veku su složenija i komplikovanija u odnosu na ona do sada. Društvene mreže su postale neizbežan deo naše svakodnevnice i sa svojom relativnom anonimnošću, obezbeđuju sjajne uslove za istraživanje i eksperimentisanje sa različitim verzijama sebe. Sa ovom anonimnošću, učesnici su slobodni da se izraze i ponašaju na načine koji im nisu svojstveni u svakodnevnom životu. Za adolescente je ovo od posebnog značaja. Postoji poenta u ovom skrivenom životu adolesenata; to je deo razvojne progresije odvajanja od roditelja i korišćenje vršnjaka kako bi se otkrio nečiji identitet. Ipak postoje skrivene opasnosti u nenadgledanom i nestrukturisanom istraživanju aspekata sebe. Veliki deo ove aktivnosti odvija se van domašaja odraslih. Sve to dovodi do toga da su mladi podložni krajnje nerealnim i često neizvodljivim zahtevima od ljudi koje najčešće uopšte ne poznaju.
Prijatelji su važan deo emocionalnog i psihičkog života ljudi. Vršnjački odnosi su važni i doprinose razvoju i osećaju identiteta odvojenog od porodice, obezbeđuju sposobnost za intimnost i empatiju, sposobnost upravljanja konfliktom, i osećanje pripadnosti. Međutim, reč “prijatelj” kao da je izgubila svoje pravo značenje u svetu u kome upravljaju društvene mreže. Kako neko može tvrditi da ima 1100 prijatelja? To bi podrazumevalo viđanje sa najmanje tri prijatelja svakoga dana u godini. Prijatelji utiču na to kako ovi mladi ljudi osećaju svoje telo,sebe i svet u kome žive, ali i na njihova specifična ponašanja u ishrani. Pritisak vršnjaka i društveni fokus na težinu, izgled i veličinu tela odavno su prepoznati kao jedan od faktora koji utiču na razvoj poremećaje ishrane.
Nema sumnje da je sajber prostor uveo dramatičnu promenu u naše kulturno razumevanje stvarnosti. Da li sajber prostor nudi put za lični rast i razvoj, ili je mesto za psihičko povlačnje? Uzmimo na primer pro-ana forume ili brojne instagram profile inspirisane poremećajima u ishrani. Oni pratiocima i učesnicima pružaju mogućnost ispunjenja međuprostora između fantazije i stvarnosti, slobodu da maštaju, da budu u kontaktu sa drugima ali bez rizika koji postoji u stvarnom svetu. Većina ovih oblika virtuelnog sveta nude smernice za početak i održavanje poremećaje ishrane, savete za brzi gubitak telesne mase, takmičenja u dijeti, načine da se izbegnu otkrivanja od strane porodice i prijatelja, motivacione slike koje treba da inspirišu gibitak telesne mase. Prvo sa čime se susretnente na ovim forumima su napadi na medicinske i psihijatrijsko-psihološke tretmane, tačnije napadi na konvencionalne tretmane poremećaja u ishrani. Sve to je praćeno fotografijama pothranjenih iznemoglih ljudi koje kao da nose čudnu kombinaciju gladovanja i seksualnosti. Na slikama se mogu videti mršave, ispošćene žene i muškarci, često polugoli, dramatično suprostavljajući erotičnost i sterilnost, lepotu i patnju, ženstvenost i njeno odbacivanje. Učesnici dele svoje posebne opsesije: prostor između butina, ravan stomak, vidljiva rebra, ključne kosti i kukove. Postavljaju slike hrane koja je nisko kalorična, slike svojih ispošćenih tela dok vežbaju u teretani, dokaze svog fizičkog iscrpljivanja-sate vežbanja, broj koraka, prepešačene kilometre (nešto što sve češće viđamo i na profilima poznatih osoba!!!???). Možete naći i uznemirujuću diskusiju kako poboljšati i održati poremećaj u ishrani, kako povratiti a da se ne ugušite sopstvenim povraćanjem. Informacije koje se najčešće ponavljaju su objave najveće telesne mase, trenutne telesne mase i konačno one koja je željena a mnogo ispod medicinskih parametara za uzrast i visinu.
Kakav je uticaj pro-Ana i pro-Mia foruma na učesnike?
Najjednostavniji odgovor bi bio dvojak-štetni ali i koristan. Štetni efekti pro-Ana i pro-Mia učešća su dokumentovani u istraživanjima ( Bardone-Cone& Cass, 2007.)a to su: smanjeno samopoštovanje, snižena funkcionalnost i percipirana privlačnost, povećan negativni uticaj i neadekvatna percepcija prekomerne telesne mase. Nedavna istraživanja, međutim, sugerišu da mogu postojati i povolji efekti u smislu socijalne podrške, boljeg načina da se osoba bori sa sigmatizovanom bolešću i kao način samoizražavanja (Yeshua-katz & Martins, 2012.). Iznenađuje i činjenica da je mnogo razgovora na forumima usredsređeno na mogućnost oporavka. Iskustvo poremećaja u ishrani je puno ambivalentnosti, u kliničkoj praksi pacijenti navode da se osećaju nesigurno da li je anoreksija prijatelj ili neprijatelj i da li je to problem koji zahteva lečenje ili ne, trošeći mnogo vremena odmeravajući prednosti i nedostatke bolesti.
Moj utisak je da pro-Ana i pro-Mia forumi pružaju prostor za fizičko povlačenje, bekstvo od istine i autentične bliskosti. Komunikacija sa drugim obolelim osobama može da izgleda kao privremeno utošište, preko koga se ulazi u svet nekakvih odnosa. Ovi “razgovori” su karakteristični po tome što nužno ne uključuju druge; mišljenja se objavljuju bez očekivanja odgovora. Na ovaj način se izbegava kontakt koji može biti potencijalno preteći. Doživljaj da imaju visok nivo kontrole pruža korisnicima foruma da lakše upravljaju uznemirujućim aspektima stvarnosti. Kada stvarnost postane preteška za podnošenje, ova kontrola se proteže u svemoć i može dovesti do psihičkog povlačenja. Psihičko povlačenje nekad može biti od pomoći za ego, ali postaje problematično kada se koristi dugo. Kako učesnici postaju sve više uključeni u svet pro-ane sve se više odvajaju od stvarnog sveta. U najgorem slučaju, pro-ana forumi služe kao projektivni prostor u koji učesnici evakuišu svoje emocionalne živote kako bi se odvojili od njih. Ali to nisu samo pro-ana forumi već brojni instagram profili prepuni slika hrane i recepata koji pripadaju osobama koje navode su se se samoizlečile od poremećaja ishrane.
Naša kultura sledi neizgovoreni ali tiho prhvaćeni skup pravila i ponašanja kada su u pitanju žene jer se od njih zahteva da budu mršave. Ne konzumiranje normalne uobičajene hrane smatra se normalnim pa čak i poželjnim. Poremećaji u ishrani, a posebno subklinički oblici, su nažalost kulturološki normalizovani, i malo njih priznaje da takav odnos prema hrani nije zdrav i da je čak potencijalno fatalan.
Poremećaji u ishrani su teške i ozbiljne psihijatrijske bolesti koje možda stvaraju iluziju zaustavljanja vremena, ali ono što je sigurno je da su tihi oblik destrukcije, uništavanje vitalnosti i nade u smisleno postojanje.
