Kažu, treba poštovati moralna načela, postulate etike, biti i ponašati se odgovorno, posebno ako se bavite ljudima, njihovim somatskim i mentalnim zdravljem….a, ko su oni, brojni edukatori iz različitih psihoterapijskih pravaca, ako to tako možemo da kažemo-edukatori, oni koji nude personalizovan pristup, rešenja u tri koraka, balans, obećavaju uspešan rast, boljitak, oporavk, razumevanje, podršku… a zapravo rade potpuno suprotno, počevši od samih sebe.
Ako znamo da je psihoterapija jedan ozbiljni način LEČENJA kojim treba da se bave samo za to edukovani psiholozi i psihijatri, odakle u toj istoj toliko “drugih”. Ko su ti drugi? Filolozi, antropolozi, IT stručnjaci, ekonomisti, turizmolozi, defektolozi, sociolozi, advokati, ali i oni bez fakultetskog obrazovanja, ili isti ovi ali sa suspektno stečenim akademskim zvanjem. Odakle oni tu, trebalo bi svi da se zapitamo. Ko su oni? Kako to da sa svojim zvanjem nisu uspeli da rade svoj posao, odakle ideja da “rade sa ljudima”, i šta to zapravo podrazumeva? To možda najbolje znamo mi, profesionalci iz oblasti mentalnog zdravlja, onda, kada nam u ordinaciju dođe teško oboleo pacijent i to posle mnoštva tretmana, terapija, savetovanja, tapkanja, kod gore opisanih “stručnjaka”. Seanse su različito koncipirane, od pet do pedeset i pet minuta, cene različite, sadržaj često vrlo bizaran, ali radi se, kažu, imaju na hiljade pacijenata ili klijenata, kako “oni” to više vole da kažu.
I tako, na jednoj od edukacija, koje se često, ako ne i uvek, održavaju online, biti u jednoj grupi i preko osamdeset participanata. Tu se nađu i oni kojima je psihoterapija ko zna koja po redu profesija u karijeri, ali kažu, misle da je to ono pravo. Kako su došli do toga, a bez dana lične psihoterapije? Zatim, tu su i oni koji se bave pevanjem, pa su rešili da se oprobaju u oblasti psihoterapije, jer, kako kažu, imaju bogato životno iskustvo. Neretko su tu lignvisti, koji valjda, “znaju da pričaju “ispravno””. Na jednoj od edukacija je bila osoba koja je rekla da joj je motiv da dođe bilo to što želi da završi edukacije iz svih psihoterapijskih pravaca??!!! Zanimljivo ali i strašno, u isto vreme. Terapiju na kauču rade i priučeni terapeuti, ali taj kauč ima ipak drugačiju funkciju u tom setingu a to je da pacijent problem rešava kroz razgovor sa unutrašnjim mudracem. A ima i tehnika prolaženja kroz ogledalo, uđi-izađi, tako nekako, uuups…Postoji li tako nešto, koji je to psihoterapijski pravac, da ipak porazmislimo malo?! Tu su i oni koji pacijente tapšu po ramenu, podržavajući svaku izjavu. Prelaže granice terapijske dobre prakse,govore pacijentima kako su lepe, kako imaju sjajne oči, rečenice poput ”Ti to možeš, znam ja”, a seanse se ponekada održavaju i u kafiću. Brojni rade sa uzrastom od BEBE do BABE (ovo citiram reči neke psihoterapeutkinje), a neki i savetuju pacijente gde da nabave sredstva za samopovređivanje i kako se to izvodi ponajbolje. Primera je mnogo….
I za kraj, da pogledamo i uslove za ulazak u edukaciju. Pored intervjua koji sprovode “sumnjiva lica”, skupljanja raznih bodova na seminarima koji su akreditovani svuda ali samo ne tamo gde treba, tu je i četvorogodišnje učenje koje podrazumeva da izvesnu propedevtiku treba da polože svi, uključujući i lekare specijaliste psihijatrije! Ima li ovde apsurda, ili je ovo bezobrazluk, način da se uzme dodatni novac, jer sve se plaća. naravno, propedvtika se pohađa na privatnim fakultetima, npr. Fakultet za socijalni rad….nikako na Medicinskom fakultetu ili na Filozofskom fakultetu na psihologiji. Kursevi traju četiri godine, da, ali se odvijaju jednom ili dva puta mesečno, vikendom nekoliko sati. Uz to ide i ”lični rad”, i navodno supervizije sa samozvanim supervizorima. Teško da se to može porediti sa medicinom, koja traje 6 godina, specijalizacija psihijatrije 4 uz svakodnevni rad na klinici sa pacijentima, i psihologijom- četiri godine svakodnevnih predavanja i vežbi?
Ko su i kakvi edukatori, ko ulazi u edukaciju i sa kakvim ciljem, koji je broj edukanata po grupi u edukaciji, kakve su to grupe…sve su ovo nerazrešena pitanja, kao i brojna druga. A gde smo mi u svemu tome, psihijatri i psiholozi sa diplomom državnog Univerziteta? Gde smo mi subspecijalisti psihoterapije, sa diplomom MFUB, kojima Savez psihoterapeuta-udruženje građana traži da ozvaniči tu diplomu kao jedino telo koje može da potvrdi da ste psihoterapeut???? Naravno da je to nezakonito, i čak potpuno besmisleno!!! Da udruženje građana daje legitimitet diplomi koja je stečena na MFUB!!!
Kako se ovo desilo, nazire li se kraj ovome, ili je pak ovo sve tek početak sunovrata koji nam sigurno sledi ako ne preduzmemo ništa?!
Evo primera uvodnog kursa jedne edukacije, sažetak;
Prvi susret, predstavljanje. Iako su mnogi ćutali, neki su se ipak, odvažili. Učesnici, ili polaznici, ili još bolje EDUKANTI: ekonomisti, IT stručnjaci, oni koji se “bave pevanjem”, filolozi, ponajmanje psihologa i lekara. Od ovih koji su odlučili da po nešto kažu, izdvaja se sledeće: “motivacija mi je bila to što želim da završim sve pshoterapijske pravce u životu”; “ovo bi mi bila peta profesija, mislim da je to ta, zaista volim da pričam sa ljudima, nekako ih razumem”; “došla sam da se oprobam i u ovome”; “da steknem novo iskusto”; “pošto radim godinama sa bolesnom decom, imam mnogo iskustva, pa mi je motiv da radim i sa roditeljima na drugačiji način”….Kasnije tokom trajanja kursa, opet su najglasniji bili upravo ovi “drugi”, sa komentarima na svaku temu, uvek spremni za diskusiju. Od onih koji su uzeli reč, bilo je možda tek dva psihologa i dva lekara. Broj učesnika uvodnog kursa je bio u jednom momentu 84, a verovatno i veći, jer nisu se svim uključivali uvek.
Mnogo je otvorenih pitanja, mnogo odgovora koji se čekaju. Na društvenim mrežama je puno ljudi koji traže pomoć, savet, kontakt, puno vulnerabilnih ljudi. S druge strane, puno je i „predatora“ koji žele da kroz navodnu pomoć drugima, sami izađu na kraj sa svojim bolestima i pokušavaju da uspostave krhku kontrolu nad sobom. A uz sve to i da zarade, pa i steknu popularnost. Pribojavam se da neznanje i loše informacije izgleda pobeđuju – kao profesionalci ne smemo to posmatrati u tišini. Influenseri, koučevi, treneri, instant nutricionisti… preglasni su, sigurni u sebe. Neki od njih, i sami bolesni ili lečeni, veoma lako dele savete i „leče“ projektujući svoje sadržaje ka spolja i na taj način u stvari pomažu sebi a ne drugima. Oni ne brinu o tome šta će stručniji od njih reći, oni samo grabe.
