064 122 3 122 info@drmarijadjurovic.rs

Da li psihoanalitičari i psihoanalitički psihoterapeuti daju savete i zašto ne?

Psihanalitička psihoterapija predstavlja jednu od dubinskih psihoterapijskih tehnika. Proistekla iz psihoanalize,ima za cilj da redukuje ili potpuno ukloni simptome pacijenta, ali i da pomogne pacijentu da istražuje i otkrije uzroke koji ih stvaraju. Ovaj vid terapije ima svoja pravila i zakonitosti, kao i tehnike i metodologiju. Jedna od njih je i ne davanje direktnih saveta pacijentima. Direktivna terapija sa druge strane, može imati smisla u početku lečenja kod nekih stanja (poremećaji ishrane, fobije, panični poremećaj), ali za neke pacijente može biti i infantilizujuća. 

Ljudi dolaze na terapiju iz najrazličitijih razloga:  tražeći pomoć, savet, razumevanje, utehu, razuveravanje, dokaz da su u pravu. Suprotno popularnom mišljenju, terapija nije dobijanje saveta. Ono što terapija nudi, između ostalog,  je mogućnost da u terapijskom procesu osoba radi na razvijanju kapaciteta da razmotri i primi savet koji je već dobila.  Pitanje za vas je: Da li mislite da terapeut može da vam da savet koji je nedostupan drugima? I ako može, koliko bi to bilo dobro za vas? Razmislite o tome.

Veliki inkvizitor u romanu „Braća Karamazovi”, Dostojevskog, kaže da su ljudi oduvek „želeli magiju, misteriju i autoritet“. I danas ljude teši pomisao da postoji mudra i sveznajuća figura koja će im pomoći i dati pravi savet. Time se možda može objasniti „uspeh“ raznih „stručnjaka“ koji savetuju kako da budemo srećni, puni samopouzdanja, volimo sebe…..Čak i takav “terapeut“ može dovesti do tkz. prividnog izlečenja, ili da se izrazimo terminom psihoanalize „transfernog izlečenja“ koje podrazumeva radikalno (kratkotrajno!) poboljšanje pacijenta koje je zasnovano na čaroliji proistekloj iz iluzornog stava o moći terapeuta. Međutim…psihoterapeuti nisu čarobnjaci….

Donošenje odluka umesto pacijenta i davanje direktnog saveta može biti put ka tome da osoba odustane od terapije. Neko se može uvrediti zbog kontrole, može se osećati nedovoljno dobrim, ili će strepeti da ne izneveri svog psihijatra, a rezultat je uvek isti-pacijenti napuštaju terapiju pre ili kasnije. Međutim, mnogo značajniji razlog da se ne daje direktan savet i ne odlučuje u ime pacijenta, je šansa da se u terapiji ispitaju nesvesni razlozi za nemogućnost donošenja odluke  i da se istraže mnoga pitanja poput odgovornosti, krivice, žaljenja, strahova, slobode, bliskosti, inferiornosti, rivalstva. Neki pacijenti osećaju da nemaju pravo da žele bilo šta, drugi pokušavaju da izbegnu bol gubitka odričući se želje ili odluke….

Važan cilj terapije je da se pomogne pacijentu da preuzme odgovornost za svoje postupke i svoj život.  Direktnim savetovanjem se taj važni cilj terapije ne može ostvariti. Odluke koje donosimo u životu su ograničavajuće iskustvo, jer napraviti izbor podrazumeva odustajanje od drugih mogućnosti. Izbor jedne žene, jedne karijere, jednog para cipela, i dr. znači suočiti se sa svojim ograničenjima ali i ograničenjima koje donosi život. Što se više suočavamo sa svojim ograničenjima sve više moramo da napustimo fantaziju o sopstvenoj posebnosti, neograničenom potencijalu, neuništivosti, pa i biološke zakonitosti sudbine. Put odluke je težak jer vodi ka području koje je natopljeno anksioznošću. 

Od roditelja učimo o odnosima prema drugima i prema sebi, učimo o svetu. Neki vide svet kao mesto ljubavi i saradnje, neki potpuno suprotno. Ako je pacijent imao autoritativne roditelje, savet može doživeti kao sredstvo kontrole od strane terapeuta, i može se osećati  kao marioneta, što za neke može biti ponavljanje odnosa sa roditeljima koji su imali u detinjstvu. Za neke pacijente primanje saveta može pojačati njihovu zavisnost od terapeuta što će intenzivirati osećanje inferiornosti. Ima pacijenata koji misle da „terapija ubija autentičnost, da ima za cilj da od njih formira „uglednog građanina“, koji će biti replika odrasle osobe (ovo posebno važi za adolescente i emotivno nezrele osobe). Drugi zbog bazičnog nepoverenja kao i narcističkih tendencija vide u terapeutu rivala sa kojim se tokom terapije nadmeću. Za njih je terapija bojno polje u kome se jedino može pobediti. Mnogi moji pacijenti su odrastali i odgajani u u okruženju sa autoritativnim, strogim, neki sa odbacujućim roditeljima. Njima je teško da poveruju da u terapiji neko želi da ih razume, sumnjičavi su, terapiju doživlajvaju kao tešku i ugrožavajuću. Oni su preterano oprezni, stalno očekuju da budu prevarani, i ulažu napore da izbegnu patnju i razočarenje.  Te ljude drugi iz njihove okoline vide kao arogantne i tvrdoglave, jer ne traže pomoć, ne uvažavaju tuđe mišljenje. Nesposobni su i da prihvate komplimente, čak su i sumnjičavi prema komplimentima jer imaju negativan doživljaj sebe i nepoverenje prema drugima. Za te ljude terapija može da bude prvi korak ostvarivanja poverenja i psihološkog angažovanja drugih ljudi.

Vinjeta iz psihoterapije četrdesetogodišnjaka koji je terapiju počeo zbog sindroma burn out-a i maskirane depresije. Jednom prilikom mi je rekao: „Sećam se kada ste mi rekli: Izgleda da ne želite da vam terapija pomogne? Ja sam naravno to negirao, i rekao sam da ne bi bio tu da, preko puta vas da ne želim pomoć. U stvari, mrzeo sam da tražim pomoć, osećao sam se toliko inferiorno i jadno. Često sam želeo da dokažem da znam više od vas, ili da pokažem kako imam predznanja o našim budućim seansama. Sad mislim da sam baš bio dosadan pacijent, i da je terapija za mene bila samo pobeda.“

Uloga psihoanalitičkog psihoterapeuta je u tome da vam pomogne da vidite šta drugi vide u vama i da razumete zašto sabotirate sebe i ne prihvatate savete koji su u suštini dobri za vas. Terapija ne podrazumeva bezuslovnu podršku, već je cilj terapije da vas na neki način izazove da mislite i da razumete. Nešto kao kada biste se našli u sobi punoj ogledala okruženi svojim odrazima na sve strane a nemate gde da se sakrijete (ovo se posebno odnosi na grupnu analitičku psihoterapiju). Parafraziraću Frojda, koji je rekao da je zadatak terapeuta da sa pacijentom (posebno onim sa narcističkim crtama ličnosti) ostvari odnos koji do tada nije bio ostvaren u životu pacijenta, a to je razumevanje, empatija i saradnja, bez osuđivanja, jer to obezbeđuje sposobnost da se misli o sebi, o odnosu prema sebi i drugima. Brojna istraživanja pokazuju da je uloga terapijskog odnosa od mnogo veće važnosti nešto same terapijske tehnike. 

Nažalost većina ljudi nema kapacitet i radoznalost da ispituje odnose sa samim sobom i sa bliskim osobama. Ali to je ono što terapija radi. Dobar psihijatar i terapeut vas neće vas ostaviti na miru dok ne otkrijete zašto to ne želite da prihvatite. To će pomoći da istražujete, mislite i konačno prihvatite terapiju i ono što vam daje. Dobra terapija će vas ostaviti otvorenog uma.