”Osobe koje imaju poremećaj u ishrani nisu samo balerine ili modeli. Postoji mnogo lepih devojaka koje pate od nekog oblika ovog poremećaja. Jedna stvar koja mislim da je bitna da se kaže jeste sledeće: mi smo možda mršave ili imamo normalnu telesnu masu, međutim – jedemo. Mi želimo u momentima da umremo, ali moramo da preživimo. Nesvesno, mi toliko želimo da ostanemo u životu, to je ono za šta se naše telo bori iako je mozak na suprotnoj strani. Isprva, ovo niko ne zna, čak ni mi same. Mi smo toliko zanesene tim ritualima da zaboravimo da bilo šta drugo postoji oko nas. To je rutina, to je satisfakcija. Naše sitno zadovoljstvo. Na primer, pojesti 14 malina umesto mlečne čokolade koju svi ostali oko nas u tom trenutku jedu. Jesti burger i pomfrit, ali ostaviti više od pola porcije jela na tanjiru. Pojesti celo pakovanje čipsa sa ukusom pice, ali plakanje kada je potrebno da se pojede banana. To je kada želimo da jedemo povrće i voće ali ne možemo zato što se glasovi u glavi na nas deru da moramo da pojedemo 27 komada keksa. To je buđenje i pretvaranje da ste zaboravili da pojedete doručak i umesto toga samo napravite crnu kafu. Ponekad, to je dugačak period gde jedino možete da pijete vodu i zeleni čaj i pravite se da je vaša omiljena hrana bilo koja vrsta salate. To je plakanje iznutra gledajući vaše prijatelje kako uživaju dok piju slasnu kafu sa kravljim mlekom i nekim ukusnim sirupom koju vi sebi ni u snu ne biste dopustili popiti. To je poremećen način ishrane, ali to je bolest uma. To je nešto što vam daje kontrolu. Osećate kao da možete da upravljate svetom. Osećate se kao da imate moć, imate nešto što drugi nikada neće dok istovremeno žudite da pronađete osobe koje će razumeti koliko ste očajni postali u međuvremenu.

 I onda shvatite da nikada niste imali bilo kakvu kontrolu. Samo ste kreirali iluziju koja može potrajati u realnosti duže nego samo u vašim mislima.  Pokušavate svakim danom da sve više prihvatite da izgledate tako kako izgledate. Čak i osobe koje dostignu ,, cilj ’’, nikada nisu srećne kada se gledaju u ogledalu. Sve što vidite jesu delovi vašeg tela koji štrče iako oni čak nisu tu, ne postoje. Sve što vidite je ono čega nema. To je poenta. Vidite u vašem životu mnoge stvari i situacije koje nisu tu, ne dešavaju se. Vašem umu je potreban nekakav klik koji će vas probuditi i gurnuti nazad u realnost. Neko vreme ni ne primećujete koliko destruktivni postajete sve dok se ne raspadnete u potpunosti. Shvatite da ne želite da budete 1 od 5. I kada dotaknete dno tada shvatite da ustvari možete da ustanete. Zabavno je, dok stojite. Zabavno je sve dok to još možete.“